Често људи који болују од различитих хроничних болести и који ове болести погоршавају својим навикама и понашањем, тако реагују чак и на лекаре. Лекар дође и каже човеку: «Не смеш ни да пијеш, ни да пушиш, треба да идеш на време на починак, не смеш да једеш ово или оно.» И човек, посебно кад је већ у зрелим, солидним годинама, често реагује на следећи начин: «Шта сте ми све то напричали, докторе! Није него... Не смем ни воткицу да попијем? А комшија слави јубилеј.» И тако даље. То је свима нама познато, често смо виђали сличне сцене и у свом животу.

У сваком таквом човеку пре свега треба да видимо себе. Читави народи, читаве професије, у суштини живе тако да негују грех и наслађују се њим. Грех је за њих извор постојања. Без обзира на то какве речи да буду изречене о томе како треба живети и зарађивати за живот, то неће променити чињеницу да је цео живот ових људи посвећен служењу греху. И кад Црква, свештеници и верујући људи изненада кажу таквим људима: «Чекајте, тако се не сме живети! Пропадате заједно са својим греховима,» реакција често чак није ни непријатељска него следећа: «Ма, добро-де, прођи ме се, не сметај. Ми немамо ништа против онога што ти радиш, али не треба да нас учиш како да живимо, иди одавде, иди даље, не мешај нам се у живот.»

Сличну причу смо чули из уста јеванђелисте Матеја. Господ је дошао у Гадаринску земљу и исцелио је двојицу страшних, тешко ђавоиманих људи који су патили дуги низ година, и њихови сународници и суседи су се већ помирили с тим. Свиње, у које су се уселили демони, одмах су потрчале са урвине у воду и цело стадо је погинуло у пучини. Пастири који су били сведоци овог чуда отрчали су у град и испричали како је непознати Учитељ истерао демоне и како је исцелио ђавоимане, али се притом стадо свиња бацило у водену пучину. И људи који су живели у овом граду изашли су и рекли Христу да не могу да Га приме, молили су Га да оде.

И ми често тако поступамо. Чак не они људи који, премда називају себе хришћанима, отворено живе у таквим греховима који смрде чак и у овом свету, већ и они људи који наизглед живе добрим животом, за које Црква и речи Божије нису нешто туђе, заправо често говоре Христу: «Господе, ово више не можемо да издржимо, остаћемо са својим гресима, страстима, са смислом живота који су нам усадили наши најрођенији, ближњи и овај свет. Волимо Те, поштујемо Те и схватамо колико си велик Учитељ, Ти можеш да истерујеш демоне, али иди од нас, боље нам је да водимо живот на који смо навикли.» Свети оци и тумачи Јеванђеља ове свиње које су се бациле у пучину називају људским страстима. Толико волимо своје навике, оне су нам миле и драге. 

Људима се свиђају прасићи, зато што изазивају ганутост. Људи се осмехују видећи како су симпатични и дражесни; узимају их у наручје, фотографишу се с њима. Али кад свиња одрасте она се много разликује од других животиња по томе што се стално ваља у блату и што заиста одвратно смрди. То више не изазива одушевљење у људима. Пре ће бити сасвим супротно. Ако будете имали могућности врло је корисно да одете до свињца и да упоредите смрад свиње са мирисом других животиња.

Дакле, живимо с овим свињама, својим страстима, не видимо и не осећамо мирис који је пред Богом мрскост и смрад. Зато што кад Господ долази да нас исцели од ових демона и страсти, говоримо: «Господе, ово можемо, и ово можемо, а ово је већ превише. Иди од нас, продужи даље, учи неког другог.»

Не говоримо то као што је говорио апостол Петар кад је видео чудесан улов рибе и рекао Христу: «Господе, иди од мене, зато што сам грешан човек» (в.: Лк. 5, 8), већ говоримо тако да бисмо остали са својим греховима са својим свињама, са својим пороцима. Како бисмо им служили и како би они служили нама.

Насупрот томе наше речи треба да буду потпуно другачије: «Господе, остани с нама! Господе, буди с нама! Господе, учи нас, Господе, истерај демоне из нас! Господе, избави нас од нашег свињства, порока и греха!»

Јеромонах Игнатије Шестаков
Извор: pravoslavie.ru