Више пута ћете из уста разних људи чути реченицу којом оправдавају абортусе: “Дете треба да буде жељено”. Навикли смо да око нас има много демагогије, али од тога нисмо постали искуснији. И увек изнова бивамо преварени. Једна од главних метода демагогије је следећа: чини се да се од исправних фраза граде потребни закључци, али је, при том, логика на основу које се закључци доносе - потпуно лажна. 

Једна оваква тачна реченица коју људи користе да би некоме испрали мозак јесте фраза о жељености деце. Ова фраза звучи лепо, њен смисао је готово очигледан и не изазива никакву сумњу. Наравно, дете треба да буде жељено! Заиста, из ове мисли могу се извести два потпуно супротна закључка. Нормалан закључак ове реченице, који одражава њен истинити смисао, јесте следећи: чим се дете појављује (а ово се, по учењу Цркве, дешава у тренутку зачећа), оно од тог момента мора постати жељено. 

Дете не може да буде нежељено. Чак и ако је било нежељено до свог настанка (односно, зачећа), када се појавило, оно постаје жељено. Нека има само 2-3 дана, недељу или месец, али за мајку је то већ њен човечуљак, њена мрвица, и она више не може да га не воли. То је нормалан закључак. 

Међутим, постоји још и ненормалан закључак: ''Нисам га желела, нисам хтела да се оно појави, али се оно појавило. Оно мора да буде жељено, али га ја сада не желим, зато нека га не буде''. Да, није се десило да је дете жељено, и то значи да га треба избрисати из списка живих; просто треба причекати док се не појави жеља за децом - онда ћу да рађам. А ДОК ЖЕЉЕ НЕМА, МИРНЕ ДУШЕ МОГУ ДА УБИЈАМ СВОЈУ ЗАЧЕТУ ДЕЦУ ЈЕР - ДЕТЕ ТРЕБА ДА БУДЕ ЖЕЉЕНО! 

Покушаћу да илуструјем све безумље приликом покушаја да се оправдају абортуси фразом о жељености деце. Претпоставимо да кажем: ''Морам да живим у љубави са свима''. То нико неће спорити. Врло тачна мисао. Али, сада изводим следећи закључак: ''Пошто неке људе не волим, ја ћу их убијати, јер са свима треба да живим у љубави''. Од таквог закључка човека обузима ужас. Али, онда треба да се ужасава и од фразе типа: ''Идем на абортус зато што дете треба да буде жељено''. 

Жена која иде на абортус мора да схвати да овај злочин не чини због тога што дете мора да буде жељено, већ зато што није хтела да заволи своју мрвицу, чије срдашце бије под њеним срцем. Наравно, лакше је убити кад не видиш своју жртву. Чим се дете роди, човеку је већ жао да га убије. Абортусом жена наноси већу штету здрављу своје будуће деце него себи. 

Абортус је врло окрутна операција за тако нежан орган у којем треба да се развија дете. Материца је, као изорана земља, спремна да прими у себе зачети плод и да га храни за време трудноће. После абортуса, кад се, након одстрањивања детета, материца буквално иструже да у њој не би ништа остало, по правилу остају ожиљци. Новозачето, овог пута ''жељено'' дете касније доспева у изранављен орган. И за време трудноће оно ће се много теже развијати. У најбољем случају, родиће се слабо дете, а у најгорем - дете са озбиљним поремећајем у раду неких органа, нервног система, итд. 

Свима који иду на абортус бих дао овај савет: родите и оставите у породилишту. Сву децу коју родитељи оставе у породилишту неко усвоји у року од шест до осам месеци. То ће бити боље и за дете које ће наћи родитеље који га воле, као и за саму породиљу, која ће сачувати своје здравље и здравље своје будуће деце.

О. Илија (Шугајев)
Извор: saborna-crkva.com