Свети Јован Шангајски Jovan Maksimovic rodio se 4. juna 1896. godine u Rusiji, u Harkovskoj guberniji u mestascu Adamovski. Poticao je iz plemicke porodice, a njegov otac Boris Maksimovic bio je srpskog porekla. Porodica Maksimovic izbegla je u 18. veku u Rusiju pred najezdom turskih osvajaca. Srpski jezik u kuci nisu zapostavili. Jovan je na krstenju dobio ime Mihailo, dok mu je Jovan kasnije monasko ime. Osim njega jos jedan clan porodice Maksimovic proglasen je za svetitelja, bio je to sveti Jovan Tobolski, sibirski misionar.Jos kao decak Mihailo Maksimovic razlikovao se od ostale dece: tesko je govorio, malo je jeo, nije voleo gimnastiku ni ples. Njegova francuska dadilja presla je, pod decakovim uticajem, u pravoslavlje. Kao osamnaestogodisnjak Mihailo je zavrsio Poltavski kadetski korpus i upisao se na Pravni fakultet na harkovskom Carskom univerzitetu gde je diplomirao cetiri godine kasnije. Kad je u Rusiji izbila revolucija, oficir Maksimovic je krenuo u rat na strani cara boreci se protiv boljsevika. Ranjen je u desnu nogu i zbog toga je do kraja zivota ostao hrom. U vreme građanskog rata u Rusiji sa porodicom je dosao u Srbiju. Ziveci kao izbeglica u oskudici bivsi plemic zarađivao je za zivot svoje porodice prodajuci dnevne novine, između ostalih i „Politiku". Ovog neobicnog i siromasnog prodavca novina svi su dobro znali u Beogradu po tome sto je i zimi i leti isao bos. Svakoga jutra krenuo bi prvo u Patrijarsiju da tamo sluzbenicima proda novine. Niko od njih nije znao da je plemic asketa, vredni prodavac novina vec zavrsio dva fakulteta. U Beogradu je potom upisao i 1925. godine zavrsio Teoloski fakultet. U ruskoj crkvi u Beogradu ga je vladika Antonije, poglavar Ruske zagranicne crkve, proizveo u cin cteca. Zamonasio se u Miljkovom manastiru kod Svilajnca 1925. godine uzevsi ime Jovan, prema svom pretku Jovanu Tobolskom. Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve postavio ga je 1929. godine za suplenta Bogoslovije u Ohridskoj eparhiji u Bitolju. Ohridskom eparhijom tada je upravljao vladika Nikolaj Velimirovic. Đaci Bogoslovije primetili su da otac Jovan jede malo, i to samo jednom dnevno, da se nikada ne ljuti i nikada ne spava, vec provodi noci klececi pred ikonom. Od dana svog monaskog postriga pa do smrti, nikada nije spavao u postelji. Posto nikada nije spavao, desavalo se da ga za vreme casa ipak uhvati san. U Bitolju se ubrzo procuo kao dobrotvor i dobrocinitelj. Otac Jovan Maksimovic posebno je postovao svetog Nauma ohridskog jer je imao moc isceljenja dusevno obolelih. Upravo sa ikonom svetog Nauma obilazio je bolnice i molio se za zdravlje bolesnika. Jos iz tog vremena poticu price o njegovim cudotvornim isceliteljskim mocima. Godine 1934. postao je episkop Ruske zagranicne crkve i poslat je u Sangaj. U Sangaju je osnovao Sirotiste svetog Tihona Zadonskog koje je udomilo cak tri i po hiljade dece. Nesrecne i napustene malisane nalazio je po budzacima sangajskih cetvrti izgladnele i bolesne. Tesko su ga pogađale i posete dusevnim bolesnicima i za njih se posebno molio. Sacuvana su mnogobrojna svedocanstva nekadasnjih smrtno bolesnih ljudi kojima je Jovan Sangajski pomogao. Rusi su, posle dolaska komunista na vlast u Kini, ponovo krenuli u izgnanstvo. Episkop Jovan bio je s njima. Sveti sinod Ruske zagranicne crkve postavio je vladiku Jovana 1951. godine za arhiepiskopa zapadnoevropskog. Dosao je u Pariz. Sluzio je svetu liturgiju na francuskom i holandskom, bas kao svojevremeno na grckom, crkvenoslovenskom, kineskom, ili kasnije engleskom. Sveti sinod premestio je potom Jovana Maksimovica u San Francisko da bi pomagao zavrsetak gradnje tamosnje velike Saborne crkve posvecene Presveta Bogorodici. U San Francisko stigao je u jesen 1962. godine. Dok je sluzbovao u Parizu, nazivali su ga Jovanom Bosim jer je cesto isao bos. Nije se obuvao jer su mu noge stalno bile otecene buduci da ga gotovo niko nikada nije video da lezi i odmara se. Poslednje cetiri decenije svoga zivota nije imao uobicajeni san, odlucio se na podvig nocnog bdenja ne spustajuci se nikada na krevet. Njegov uzor u tome bio je sveti arhiepiskop Melentije Leontovic cije su mosti pocivale u Uspenjskoj crkvi u Harkovu i koji je uzeo na sebe molitveni podvig borbe sa snom provodeci noci nepomicno stojeci ruku podignutih uvis i nikada ne lezuci u krevet. U Nikolajevskoj crkvi u Sijetlu 2. jula 1966. godine (19. juna po starom kalendaru) sluzio je Liturgiju. Po svom obicaju, posle sluzbe ostao je u oltaru jos tri sata. Onda je otisao u parohijski dom i tu se upokojio. Na dan smrti pratio je cudotvornu ikonu Presvete Bogorodice („Kurskaja - Korenaja").Pred njom se i upokojio. O sebi je napisao sledece: "Otkad znam za sebe, zeleo sam da sluzim pravdi i istini. Moji roditelji razgoreli su u meni nepokolebljivu teznju da se borim za istinu, a dusa se moja ushicivala primerima onih koji su zrtvovali svoj zivot za nju." Za svetitelja je proglasen (kanonizovan) 2. jula 1994. od strane Ruske zagranicne pravoslavne crkve u San Francisku, Kalifornija.