За многе брачне парове то представља тежак ударац, посебно ако се то дешава први пут и, наравно, жене, по правилу, преживљавају то најболније. Желео сам да кажем неколико речи које, по мом мишљењу, треба да има у виду жена хришћанка која је преживела такав губитак.

Као прво, многе мучи и кида питање: ‘Зашто? Зашто се то догодило баш са мном?’

Хтео бих да кажем, не из књига, већ из самог животног искуства: најбоље је да се то питање одложи до времена када ће бол утихнути. Зато што у прво време, када је овај душевни бол због губитка, јако велики, ми нисмо спремни за било какве одговоре. И било какви одговори, чак и само размишљање на ту тему нам ништа, осим кидања и новог бола не може донети. Зато ће најбоље и најправилније бити да се ово питање одложи негде даље, у угао своје душе, затворити га све док не наступи време када ћемо можда бити спремни да приступимо овом питању али овог пута без оног душевног бола који постоји сада код нас.
 
А сада је најбоље усредсредити се да будемо заједно са вољеном особом, са мужем, и заједно са њим прођемо кроз то сложено, тешко и за обоје тужно време. У том најболнијем периоду је потребно просто претрпети.

Што се одговора тиче, сматрам да не постоји универзални одговор зашто се спонтани побачај дешава. Сматрам да је разлог специфичан за сваки појединачни случај, да једино та конкретна особа може да сазна тај разлог. Али опет, приступати овим питањима, понављам, потребно је онда када се у нама све већ умирило. Док је рана отворена, док рана боли, нисмо спремни да чујемо било какве одговоре.

Друга ствар, поред сопственог бола и губитка, неостварених нада, за многе жене овде је врло снажан ударац у вези са тим што оне сматрају: ‘Нисам се остварила као мајка’, ‘Желела сам да будем мајка и нисам успела’. Овде ипак треба рећи да то није тако.
 
Да, нисте видели ваше дете овде на земљи, нисте видели како расте пред вашим очима, али сте му подарили постојање, подарили постојање људском бићу. Извели сте човека у постојање. Онај ко није постојао, захваљујући вама, кроз вас, почео је да постоји. И његово постојање има смисла у очима Божијим.

Треба рећи да скоро свака жена или велика већина пролази кроз сличну ситуацију, спонтани побачај или неуспелу трудноћу. То јест, бројност тих нерођених људи може да се пореди са бројем рођених људи, то је читава друга половина људског рода. Из неког разлога им Господ није допустио да уђу у овај земаљски живот, где има много радости, али и много несрећа и жалости.

Међутим, Господ све чини са смислом, значи да постојање тог другог рода људског такође има одређени смисао у очима Божијим. Ово постојање је боље од непостојања. Господ има план за сву ту нерођену децу. Какав је то план, у чему је тај план, ја не знам и нећу фантазирати.

И у Предању Цркве се о томе говори јако мало, мени на памет долази само сведочанство Светог Андреја који је у виђењу видео да након Страшног Суда, сва ова деца добијају неко место од Бога и захваљују Му се за то. Неки други детаљи нису познати.

Доћи ће време и Господ ће нам открити све, међутим, сада из онога што знамо, можемо да кажемо да сте пружили постојање човеку и то постојање се никада неће завршити. И он је захвалан за то постојање. У очима Божијим сте мајка, у очима Божијим сте родили живот. Све што се са вама догодило није било узалуд. Ваше дете није ишчезло, није нестало, добило је постојање за које ће увек бити захвално. У овом кратком животу ви нећете видети своје дете, али након свеопштег Васкрсења, оно ће васкрснути исто као и ви.

Истина је да без Крштења нико не може ући у Царство Божије, али како је говорио Свети Григорије Богослов, таква деца у Богу неће бити ни прослављена, ни осуђена, пошто онај ко улази у овај живот или чини нешто достојно награде или чини нешто достојно казне, они који нису ни ушли на поприште овог живота, нису учинили ни достојно награде, ни достојно казне. 

Међутим, Бог за њих има план. И они, понављам, од Бога добијају постојање за које су Му захвални. Тако да иако је немогуће да се не тугује због губитка, не треба дозволити овој жалости да нас исувише снажно кида и да разарамо себе. Знам примере када неке жене годинама не могу да изађу из депресије која је повезана са овим губитком. Постају несигурне у себе, све време се враћају ономе што се догодило. Не треба то радити. Подсећам на речи Светог Антонија Великог који је као одговор на питање како се спасити навео три услова, један од њих је био: ‘не жали за оним што је прошло’.

Из онога што се догодило можемо да извучемо неке закључке о будућем, али непрестано копати у прошлост, непрестано се враћати, тим пре, у тако болан догађај је потпуно бескорисно и чак штетно. Неки у овој жалости почињу да ропћу на Бога, сматрајући да је Бог био обавезан да учини тако да их се не дотакне оно што се дотиче, понављам, скоро сваке жене на земљи. Да у њиховом случају то није требало да се догоди, да је код њих обавезно морало да се роди дете, обавезно су требали да се радују његовом одрастању. Пошто се то није догодило, онда је то Божија кривица.

Међутим, колико год било тешко, потребно је да верујемо Богу јер ми не знамо све, не знамо ни шта би се догодило са нашим дететом, не знамо ни шта би се догодило са нама, ми ништа не знамо о будућности, Господ зна све. И знајући, бира шта је најбоље за све.

Образац односа према тим најтежим губицима деце показао је Јов Праведни који је, чувши да су његова деца, сва његова деца погинула, рекао: ‘Бог даде, Бог узе, да је благословено Име Господње’. Понављање ових речи доноси у душу човека већу утеху од неког бунта, роптања или непрестаног копања, враћања у прошлост.

Будите ближи вашем мужу. Мужеви, будите ближи у овом периоду вашим женама. Не удаљујте се једно од другог. Ту љубав коју сте били спремни да излијете на ваше дете, излијте сада на вашег супруга, на вашу супругу. Заједно прођите ово тешко време, и већ за следећим животним обртом, Господ ће вам дати утеху. Знам за много примера жена које су се сусретале са таквим губитком, а које су касније рађале децу и тешиле се у њима. Знам жене које су преживевши то, добијале утеху од Господа и на други начин.

Потребно је кретати се напред. Наступиће време и добићемо све одговоре, како је речено у Писму, да ће у Царству Божијем, Бог обрисати сваку сузу. Неће бити никаквог повода за жаљење и туговање. Поверимо се Господу. Колико год сада било тешко, потребно је просто претрпети то време и наступиће дан када ће се радост вратити у ваш живот.
 
Свештеник Георгије Максимов
Превод: Станоје Станковић
Извор: svedokverni.org