Да ли страдате од несанице? Безутешно стање! Како се избавити од њега? Како с њим изаћи на крај? Само не журите са избављењем! Ништа у животу не бива случајно. Тако је и са болешћу и са несаницом. Све је сврсисходно, све служи тајанственом предназначењу, из свега треба извући лекцију. Све нам доноси свој дар, и било би неразумно уклањати се од тог дара. Због чега га не прихватити? 

Нестрпљиви самовољник је онај који жели да брзо оде од непријатног. Животна мудрост поступа другачије: она жели да прихвати и непријатност. А, можда је управо то најдрагоценији дар...? Ево како се пројављује и несаница... Само не треба имати никакав страх од ње, иначе ће душа бити згрчена. Само је не треба савлађивати - јер ће се директно утврђивати. Сан увек долази лако. Пођимо и ми у сусрет несаници на најлакши начин и примићемо од ње и дарове и лекције. 

Наша воља има границу - то је прва лекција несанице. Нико од нас није неограничени власник свог живота. Напротив, ми морамо да се суочимо са неоспорним карактеристикама наше природе: морамо да им се прилагодимо и покоримо, како би се оживела божанска клица у нама, како би она у нама пронашла стваралачку равнотежу и покој. Уколико то не урадимо, губимо здравље, равнотежу, сан, све док се они не успоставе “сами од себе”. Не брините! Несаница ће остати само дотле док не ојача потреба за сном. Стога је боље средство за сан у томе да се не смета несаници, да јој се човек преда, и да се испије као принесени путир. 

Најбоље од свега је заборавити да је време, или чак да је давно било време, за спавање; уопште не треба мислити о својој несаници, о њеним могућим последицама, већ се чиста срца и непосредно треба предати животним садржајима, који нам се безобзирно мотају по глави и прогоне сан. Остали свет може да спава, а ја ћу се предати својој несаници и њеним скривеним садржајима, за које “немам времена” у току дана. Остајем сам са собом. Тако ми несаница доноси свој други дар: способност да поднесем самоћу. Тамо где су ме сви напустили, где су сви, удубивши се у себе, заборавили на цео свет и мене, где сам сасвим сам, остављен самом себи, лежим и уверен сам да сам само ја у стању себи да помогнем - почиње необичан, напет живот. 

Тај живот је често сувише интензиван да би био досадан; он је често тако неочекиван да се у мени буди права радозналост, и често је тако испуњен неким смислом да осећам као да сам у суровој школи самоће, самосталности и самоконтроле. Ах, колико људи на свету је у бесаним ноћима први пут осетило и постало свесно своје духовне и душевне самоће, и из те безутешне самоће завапило Богу на небесима и нашло Га! Јер, Он је најближи од свих онима који страдају од несанице. Тамо где се живот чини потпуно безутешним, одмах се појављује утеха. Тамо где, чини се, гинеш од своје самоће, најлакше од свега налазиш пут ка Богу. А, то је, несумњиво, најблагороднија утеха и највреднији дар. 

А, сада, трећи вредан дар несанице. У тој ноћној будности се учиш да представиш и ослушнеш скривени смисао сопствених несвесних и полусвесних тајни. И то не само разочарења и туга, већ и грешака, грехова и рана свог скривеног ја. И, не само њих, већ и светих и исцељујућих зрака светлости и савести. Јер, ништа није тако пријемчиво за те светлосне зраке као сумрачно стање полумрака несанице. Тамо где се гаси дневна светлост и светлост свести, где се повећава способност примања унутрашњих зрака и где мрачна слика свакодневног живота тугује по новој, неисказаној светлости. 

Ах, има тако много људи који су само у бесаним ноћима доживели просветљујуће добро од гриже савести и исцељујући благослов покајања, горког, али умирујућег покајања! Није ли то драгоцени дар? Није ли то утеха, која долази од неутешности? Да ли су у праву плашљиви људи, који покушавају да избегну те дарове и ту утеху, и који прибегавају лековима, из страха да ујутру не би били “бледи”? Несаница нас учи храбрости: храбрости пред лицем природе, пред самим собом, пред својом савешћу. Храбрости за пребивање у самоћи и узношење молитве. То је њен последњи дар и њена најбоља утеха. 

Иван Иљан
Извор: saborna-crkva.com