Отац Илија је причао догађај из стварног живота, који је имао непосредне везе с њим, и који може подсетити на казивање из житија древних светаца. Девојка из града Струњина, из Владимирске области, Лидија Муравјова, 1975. године је била на самрти због рака леве дојке.

Болест се појавила на следећи начин. Лидија, која је имала двадесет и нешто година, радила је у дечјем диспанзеру, који се налази у близини железничке станице Сергијевог Посада (у совјетско време град се звао Загорск). Једног дана кад је Лидија радила до касне вечери, на путу којим се обично враћала кући, ископан је ров – полагане су инсталације за грејање. Не знајући ништа о томе девојка је изашла с посла кад је већ пао мрак, није приметила јаму и пала је. Јако се ударила у груди, али  пошто је била млада, није томе придавала неки већи значај. Није се обраћала лекарима мислећи да ће бол проћи и сам по себи. А на месту убоја се постепено створила тврда материја, тумор који се касније претворио у рак.

Дошло је до тога да је у Москви морала да се обави врло компликована операција: одстрањена јој је лева дојка. Побољшања није било, и не само то, болест је прешла и на десну дојку. Лидија је била верујућа, али је пала у очај. Кад је била сама у болничкој соби завапила је Господу и заплакала је: «Господе, па ја сам верујућа, зашто толико патим?» У том тренутку јој се јавила Мајка Божија, као што се слика на икони «Казанска» и рекла је: «Лидија, зашто очајаваш? Ниси остављена.» После ових кратких речи виђење је престало. 

Лекари су отпустили девојку из болнице као безнадежан случај. Њена мама је стално ишла у Лавру и отац Илија, који је добро познавао ову породицу, упитао је: «Како вам је Лидија?» Жена је заплакала и рекла је: «Готово је, већ је у врло тешком стању, али још помало може да се креће.» Отац Илија је посаветовао да се под хитно служи јелеосвећење за Лидију. Овде би требало објаснити да су у току совјетских година власти строго ограничавале богослужбени живот Цркве, било је забрањено служити јелеосвећење у Лаври. Одлучено је да се оно служи на сопствени страх и ризик, тајно, у храму у част јављања Мајке Божије преподобном Сергију с почетком братског молебана. Јелеосвећење је почело у двадесет до шест ујутру. Осим саме Лидије, присуствовале су њене мама и сестра. Отац Илија се сећа да је тајна праћена молитвом са сузама и дубоком вером у помоћ Божију. 

После јелеосвећења отац је саветовао Лидији да се три пута заредом причести. Тако је и учинила – сваки други-трећи дан, колико је могла. Тих дана отац Илија је срео Лидијину маму и после првог и другог Причешћа је упитао: «Како је Лидија?» Мама је одговорила: «Онако. Није лоше.» А након што се кћерка трећи пут причестила мама је сама дотрчала код оца и рекла је: «Лидија се исцелила.» Лидија се заиста потпуно исцелила. Рана се зацелила, остао је само бели белег на левој дојци као знак некадашњег злоћудног тумора. Затим је отишла у исту болницу на преглед и кад су доктори који су је лечили, професори, видели да је здрава, веома су се зачудили, па су чак и заплакали – мислили су да више није међу живима. 

Убрзо се удала за ученика богословије. Родила је троје деце. Сад је њен најстарији син свештеник, служи у парохији и има своју децу. Овакву милост је Господ показао према људима који живе у близини Тројицке Лавре и који су примили тајну јелеосвећења у обитељи. Милост према бившој безбожници Отац Илија је такође причао о познатом догађају који се десио у совјетско време. 

У годинама Хрушчовљевих прогона један од задатака које је влада земље постављала себи било је да се смањи религиозност у народу и често су се издавали налози за скидање крстова с храмова. Више пута су се овакви покушаји завршавали очигледном Божијом казном. Тако је један човек сео за волан трактора, чија сајла је вукла куполу храма, пребацио је у прву брзину, лагано је кренуо, али је гвоздена сајла пукла, одскочила је од куполе и ударила возача у главу и усмртила га је. 

Други је почео да демонтира крст, а његова мала кћерка се у то време играла у свом дворишту с примусом на керозин, запалила јој се хаљина и погинула је док је отац скидао крст. Али шта је руководиоцима преостало да чине? И једна жена која је у свом крају била на високој дужности, била је приморана да лично скида крст, после чега је оглувела и онемела. Покајању и сузама није било краја, чинило се да ће казна за безбожни поступак остати за цео живот. На крају је сазнала за преподобног Сергија у Загорску и за то да Преподобни често помаже људима. Жена је уз помоћ блиских људи успела да организује одлазак у Лавру. Кад је дошла у Тројицку обитељ, целивала је свете мошти преподобног Сергија и после тога су јој се вратили говор и слух. 

Сведочанства је сакупио ђакон Валерије Духањин 
Са руског Марина Тодић
Извор: pravoslavie.ru