Нажалост, данас постоји известан култ људског здравља. Чак се не ради о исцељењу недуга, већ о некаквој бесконачној превенцији свих могућих болести. И моћна индустрија нам нуди да по различитим ценама осигурамо своју безбедност с тачке гледишта физичког здравља. То постаје права манија: људи су спремни да по сваку цену, понекад чак и по цену компромиса са сопственим хришћанским убеђењима теже физичком благостању и физичком здрављу.

Међутим, парадокс ове ситуације се састоји у томе што ма колико да се човек труди да обезбеди здравље свом телу, ма колико да се брине за своје тело, засигурно знамо да ће оно умрети, да ће се сигурно распасти у земљи и вратити у стање претпостојања, у стање праха, од којег је Бог и створио првог човека, као што је речено у Писму: «И створи Господ Бог човека од праха земаљског» (1 Мојс. 2: 7).

У овом животу не можемо да сачувамо своје тело, не можемо да га исцелимо од свих могућих болести, оно је осуђено. И Свето Писмо нам показује да је дан спасења нашег тела – дан кад ће наше тело васкрснути и заодети се у нетрулежност. Чиме у том случају треба више да се бавимо у овом земаљском животу? – Спасењем душе. Јер ако не спасимо своју душу у овом, земаљском животу, никад је нећемо спасити. И ево шта је прави парадокс: мање се бринемо за душу, коју једино треба да спасимо у овом животу, а више се бринемо за тело, за које знамо да ће засигурно пропасти, да ће сигурно умрети.

У овом животу душа одржава постојање тела. Ако душа напусти тело, тело умире, распада се и трули. У будућем животу ће све бити обрнуто: кад душа изађе из тела она нема пуноћу бића: нема пуноћу страдања и нема пуноћу блаженства – она као да је у предворју блаженства или у предворју страдања. Али кад наша тела васкрсну на дан спасења тела и кад се наше душе врате у наша тела, тада ће тело души дати пуноћу бића. И у Писму је речено, у Посланици Солуњанима апостола Павла: «васцели дух ваш и душа и тело да се сачува без порока за долазак Господа нашега Исуса Христа» (1 Сол. 5: 23). Управо тако: сачувати у чистоту духа, душу и тело у свој целовитости људског бића.

Али брига о телу не сме да се претвори у угађање свом телу – то је недопустиво. И тежња за стицањем здравља по сваку цену, кад се човек прво обраћа шарлатанима, затим неким надрилекарима, неким чаробњацима и маговима како би му они обезбедили здравље је погрешна према свету свог физичког тела. 

Да ли треба да се бринемо о телу? – Треба. Да ли нам је потребно лекарско умеће? – Потребно нам је. Речено је: «Немој занемаривати лекарско умеће.» Али то не треба да се претвори у култ тела, пошто се човеково падање у физиолошки хедонизам увек лоше завршава. Јер је у Писму речено: «Који сеје у тело своје, од тела ће пожњети трулеж, а који сеје у дух, од духа ће пожњети живот вечни» (Гал. 6: 8). Зато треба да одржавамо извесну здравну равнотежу, како би се и дух, и душа и тело у потпуности сачували без порока за долазак Господа Исуса Христа.

Протојереј Олег Стењајев
Са руског Марина Тодић
Извор: Православие.ру