Једном је познати амерички психолог Роџерс гостовао у Тбилисију. Од својих колега сазнао је да у Тбилисију постоји незванична група младих, који су изучавали психолошке проблеме, посебно међусобних односа и општења. Он се заинтересовао за њихов рад и изразио жељу да се упозна са руководиоцем те групе, Виктором Криворотовим. После разговора са њим, Роџерс је рекао: “Ви желите да, на основу хришћанске концепције решавате питања психологије, нпр. детету пружате спреман морални програм, а у стварности треба створити услове за слободни развој природног, моралног потенцијала, постављеног у самом детету, без спољашњег деловања и принуде”. 

На то је Криворотов одговорио: “Ако у својој башти ви створите могућност за слободни раст и размножавање свих биљака, без разлике, а уклоните деловање баштована, онда ће коров да угуши цвеће”. Роџерс није могао да одговори и само је ауторитативним гласом изјавио: “То се неће догодити”, скоро дословно поновивши израз Чеховљевог хероја: “То не може бити, зато што то не може бити”. Присутни су се тихо осмехнули, и то дискретно, да не би увредили престарелог хуманисту, који им је био гост. 

Читао сам код једног Светитеља да Господ прима обраћење човека у свако време, али да је најбољи узраст за духовни живот - детињство, када је душа мека, као врућ восак. Зато је најбољи узраст за Исусову молитву - рано детињство: што се раније дете научи њој, тим боље. Већ над новорођеним дететом треба читати ту свештену молитву. Дете је ближе духовном свету од нас. Оно што ми покушавамо да схватимо разумом, дете непосредно осећа и као да упија у себе. 

Неки родитељи сматрају да дете треба да сазри да би га учили Хришћанству. То је велика грешка. Душа детета поседује способност посебног духовног знања и духовне проницљивости, касније она губи тај дар и постаје налик на младо, нежно стабло, које постепено задобија грубу кору. Постоји предање да је Сократу дошла мајка са дететом и питала га како треба васпитавати дете. “Ког је узраста?” - питао је мудрац. “Има тек две године”, одговорила је мајка. “Касно је - њега већ не треба васпитавати, него преваспитавати”, одговорио је Сократ. 

Причали су ми и овај случај. Једна девојка је путовала у Загорск /сада Сергијев посад, Тројице-Сергијева лавра/, где су је старци научили Исусовој молитви, и она се, од тада, увек трудила да има молитву у срцу и на уснама. Кроз неколико година се удала, али и усред световних брига и обавеза, није остављала Исусову молитву. Када је била у благословеном стању, читала је молитву наглас да би је чуло њено, још нерођено, дете, како би се и дете у утроби молило заједно са њом.

После порођаја, када је успављивала бебу, изговарала је над њом Исусову молитву; тада је дете престајало да плаче и умиривало се на њеним рукама. У њеној соби, било је неколико икона у светом углу, а на супротном зиду висиле су фотографије и слике. Она је почела да примећује да дете често усмерава свој поглед на једну страну - ка икони Христа, Који седи на престолу; дуго и пажљиво је дете гледало у тај лик, као да је распознавало давно познато и рођено. Понекад је израз дететовог лица био такав као да види некога у соби, да жели да говори о томе, али не може. 

Мајка треба да над главом своје бебе чита Јеванђеље и молитве, посебно Исусову молитву: то је тај небески балзам који она излива на његову душу. Када дете почне да говори, нека прве речи, које родитељи треба да га науче, буду име Исуса Христа и Исусова молитва. Преподобни Јован Лествичник пише да, када се човек ујутру пробуди, прва његова мисао треба да буде о Богу - тиме ће он освештати цео дан (принеће тако првину својих дела Богу). А, детињство је - јутро живота. У детињству се полаже темељ духовне основе човека. Један од Светих је рекао: “Прва боја којом се боји одећа - не испира се”.

Архимандрит Рафаил (Карелин):
Извор: saborna-crkva.com