„Ја сам потпуно безвредан. Мени ништа не полази за руком. Није ни чудо што ме нико не воли.” Неретко се срећу људи који овако размишљају. Психолози их називају људима са ниским самопоштовањем. Међутим, ако се мало боље размисли, могло би се рећи да управо тако ми који смо хришћани и треба да мислимо о себи? Зар није у томе разлика између самозадовољног фарисеја и незадовољног собом митра-цариника? Није ли то одраз смирења?

 По сведочењу свештеника, међу парохијанима се заиста веома често и редовно срећу људи са ниском оценом сопствене вредности и ниским самопоуздањем. Такве особе увек сумњају у себе, воле да траже благослов и за најбезначајнији корак и веома, веома су заокупљени својим несавршенством. Када се од тих људи затражи помоћ, прва њихова реакција је — страх. Једном приликом је један свештеник замолио једну парохијанку која уме да чита црквенословенски:

„Помози за певницом, преузми ти да читаш мало данас!”    
„Не, шта Вам је! Ја ужасно лоше, страшно лоше читам! Нећу моћи! Ја се , оче, не усуђујем!”

Дакле, иако такво понашање изгледа као смирење, има ли оно суштински има било какве везе са духовним животом?

Према мишљењу доктора психологије, професора Виктора Слободчикова, такво омаловажавање себе често представља – не смирење, већ болесно психолошко стање: Оно се изражава у одбијању предузимања неке активности — из страха да се не испадне неспособним, да се не изгледа глупо у очима других, да се не испадне неспретним, малоумним, неискусним. Таква особа чини све како би избегла ситуације где постоји вероватноћа да доживи неуспех.

Да би се заштитила од тако страшних ствари, из страха особа са себе скида одговорност: “Ја сам слаб, нисам стручан, нећу ја то успети”. Међутим, све је то само пред људима. Када га нико не види — када дође кући и затвори врата – тада нема више ни трага том ниском самопоуздању! У чему се, дакле, право смирење разликује од ниског самопоуздања? 

Према запажању протојереја Бориса Левшенка, свештеника московског храма Светога Николаја у Кузњецкој Слободи и шефа катедре догматског богословља Православног Свето-Тихоновског хуманитарног универзитета, ради се о томе да је: „Човек са ниским вредновањем себе превише оптерећен мислима о себи, стално је преокупиран самим собом. За разлику од тога, смирени човек је једноставно заузет чињењем неког дела. Смирени човек прихвата своје несавршенство са надом на Божију помоћ, а особа са ниским самопоуздањем ту своју несавршеност проживљава на патолошки начин, размишља о томе како није у стању да испуни било каква очекивања других, а често и завиди онима који ће то урадити боље од њега. Човек који има смирење он, унутар себе, душом стоји пред Богом, а човек са ниским самопоуздањем — душом стоји пред људима”.

Најчешће, доживљај своје безвредности крије нешто управо супротно од тог уверења: мора бити онако како ја хоћу. А уколико не испадне тако – и само тако, значи да ја нисам ни за шта.

Такви људи неретко имају нездрав однос не само према себи, већ и према другима. По Екатерини Бурмистровој, дечјем и породичном психологу: „Смирена особа је склона да опрашта другима, није агресивна, док за особу са ниским самовредновањем важи да, уколико сретне некога ко је по њеном мишљењу још гори од ње, тада се то претвара у изливе агресивности. И тада нестаје то лажно смирење: “Аха, види њу! Дошла је у цркву у панталонама! Ни свећу није упалила !!!”

Човек наизглед смирен, и истински смирени човек, потпуно другачије ће реаговати при сусрету са злом. По Виктору Слободчикову: „Ако је шеф  битанга и хуља, ако обмањује и вређа потчињене, истински смирени човек ће се заложити за друге, док човек са ниским самовредновањем никада неће ући у сукоб. Истина, ако он иде у цркву свој страх ће сакрити наводном смиреношћу: `Не судите – да вам се не суди`. Али, зар је то смирење – да пролазимо мимо зла?”

Најчешће, лош однос према себи повлачи се још из детињства. То је случај са децом која расту без родитеља, или пак са децом из несрећних породица, где родитељи не маре за њих. Очево напуштање породице, по мишљењу психолога, веома умањује самопоштовање детета због тога јер је дете уверено да ако би оно – дете, било довољно добро, тада тата не би отишао.

Међутим, такав човек може одрасти и у потпуно срећној породици поред родитеља који га воле, али у суштини поред родитеља који су, истина, заборавили да га похвале, али зато нису заборавили да га критикују. Породични психолог и мајка много деце (осморо њих), Екатерина Бурмистрова, објашњава:

„Мало дете изграђује себе и своје самопоштовање на основу реакција родитеља. Људи са ниским самопоуздањем јесу људи чији су родитељи сматрали да је хвалити дете у принципу неправилан приступ, или су се пак заносили поправљањем дечјег понашања (које је готово увек проблематично), критиковали не само понашање као такво, већ су и упућивали критике на личност детета: `Чим си учинио нешто лоше — ти ниси добар.`

Отидите на дечије игралиште и чућете како тамо нека бака — и то она која воли! — говори из срца: `Ти си лош дечак! Не волим те више!` — због тога што је дечак некога тамо пецнуо или гурнуо”.

Плашећи се да хвале дете, родитељи понекад мисле да на такав начин спречавају код њега развој гордости, а да  подстичу развој смирења. Али, то често доводи до управо обрнутих резултата: не видећи позитивних оцена за своје понашање, дете дубоко у себи не може са тим да се помири. То се тада често претаче у изопачени, нпр. бунтовни, или обрнуто, у патолошки страшљив облик понашања, у непрестано упоређивање себе са другима.

На основу проучавања од стране психолога Екатерине Бурмистрове, родитељи под смирењем детета понекад подразумевају беспоговорну послушност или када се дете плаши да изрази своје мишљење, или пак покушавају да га васпитају помоћу насиља: „Сусретала сам се са случајевима када су покушали да му усаде смирење батинама и грдњом: `Смири се, твој грех се зове гордост`, — али, таквим начином васпитања се пре може однеговати увређеност и озлојеђеност него нешто друго. Смирење се не сме натурати — њему се може научити само на примеру сопственог живота”.

На смањење самопоштовања детета веома снажно утиче и његово упоређивање са вршњацима који су од њега способнији, послушнији, вреднији итд. По Екатерини Бурмистровој: „Сви се људи рађају са различитим способностима. Упоређивање са другима увек рађа осећање да код тебе није све у реду. Упоређивање детета могуће је само са њим самим — данашњег са јучерашњим. Дете не треба да сумња у то да је са њим све у реду, да је он најбољи за своје родитеље —  нпр. да је он најбољи старији син који постоји! Сматра се нормалним да дете у предшколском узрасту треба да има чак и високо самопоштовање, наравно – не без граница. Потом, када дете пође у школу где оно за учитељицу неће бити најбоље, где ће морати да успоставља односе са другарима из разреда, да напредује у свим предметима, то самовредновање ће се кориговати. Дете ће само увидети за шта је способно. Тако ће његова, у почетку, повишена оцена сопствених вредности и способности одиграти улогу заштитног оклопа који га чува од наглог падања мишљења о својим способностима. Таквом ће детету бити лакше да учи”.

По протојереју Борису Левшенку: „На основу свог педагошког искуства, уверио сам се да је веома важно не само указивати на недостатке, већ и запажати врлине, притом, не само код деце већ и студената, па и код одраслих. Увек је боље одушевити се оним што је човек нешто здраво усвојио, да је нешто савладао, а ако нешто пак није успео, исказати саосећање у вези са тим. Дешава се да ће следећег пута особа то урадити десет пута боље”.

Улазећи у доба пубертета дете са ниским самопоштовањем може постати или плашљиво, или агресивно — „напорно”.  

По Екатерини Бурмистровој: „Управо таква деца упадају у лоша друштва. Њима одговара било која заједница у којој су прихваћени. Они мисле да нису довољно добри да би бирали, те дакле, ако су изабрали њих — с тим се мора сагласити. Тада им је већ много теже помоћи него малишану-предшколцу”.

Директор дечијег дома у граду Нерхете, протојереј Андреј Вороњин, осмислио је свој метод рехабилитације такве деце: „Како би се код ”напорне“ деце обликовала адекватна представа о самима себи треба их поставити у некакве екстремне услове. Док човек не доживи такав унутрашњи потрес, његово схватање о свету, другим људима и о самоме себи је изузетно ограничено. Зато смо штићенике нашег дома повели у својеврсни поход. Са десетогодишњим дечачићима, били смо на Елбрусу, пењали се на Белуху, на Сабљу (Субполарни Урал), где је температура и до минус 30, минус 40. То је скијашки марш; само до планине иде се три дана, спава се тако што се закопава у снег…”

Одлазе само добровољно, но желећи увек више него што су у стању. Тек, после таквог похода деца се просто препорађају: „После десет дана тешког похода деца се препороде тако, како их, наравно, не можеш изменити ни за десет месеци. Раније, наша су се деца осећала као да су закинути за нешто у односу према другој деци. А ево, када одлазе у поход они се тада `усправљају` — схватају да они у овом животу понешто и могу. Старији почињу да се брину о млађима. Међутим, иако током похода немамо никакве часове Закона Божијег, ми наравно све што се дешава објашњавамо увек по јеванђеоском кључу. А то што се тамо доживи, одмах формира одређени систем вредности и координатни систем”.

А шта чинити са одраслима који су утонули у мисли о својој промашености и безвредности? Такође их успињати на Елбрус? Или им пак повисити самопоштовање слањем код психотерапеута?

Професор Слободчиков сматра да, ако човек направи одмак од тих својих психолошких проблема у пространство духовног живота, тада тај проблем губи на својој оштрини: „Пред Богом нема појмова у смислу `ја сам добар` или `ја сам лош`. Постоји само наша недостојност пред Њим. А све разлике за које се ми хватамо у овом свету — да ли је неко учен или неук, глуп или мудар — ту су неважне. Ту не може бити ”адекватне самооцене“. То је онда највећа гордост — давати оцене о себи и другима, рангирати људе. Коначну истину о нама и о другима зна једино Бог!”

Али, зар хришћанин не би требало себе да сматра за безвредну особу која је најгора од свих? По протојереју Борису Левшенку: „У светоотачкој литератури срећу се описи у којима су Свети говорили о себи: ”Сви ће се спасти, а само ћу ја због својих грехова пропасти“. Али ту напросто нема упоређивања себе са другима. Овде дакле нема: `Ја сам гори`, већ: `Ја сам грешан`. Моја воља чини све супротно од онога шта од мене хоће Господ и због тога се ја нећу спасти”.

Ми не смемо себе сматрати безвредним јер сми образ (лик) Божији. Како ми онда можемо образ Божији сматрати за нешто безвредно? Сасвим је друга ствар то што смо ми дужни да видимо у себи оно зло са којим се треба ухватити у коштац и молити се Богу за снагу у тој борби. Тако и митар-цариник када се молио, говорио је управо о томе да је он грешан и молио Бога за милост. Фарисеј пак, благодарећи, испунио се гордошћу због тога што је почео себе да узвисује над другима”.

Подсетимо се речи апостола Павла: „А ја мало марим што ме судите ви или човечији дан; а ни сам себе не судим. Јер не знам ништа на себи; но зато нисам оправдан, али Онај који мене суди Господ је.” (1 Кор 4, 3-4). Управо је ово образац здравог хришћанског односа према себи — и то је потпуно супротно од неразумне и душевно поремећене мисли о томе како ми немамо ничега доброг „у поређењу са другима”.

Митрополит Антоније Сурошки је писао о таквом лажном смирењу: „То је једна од најразорнијих ствари; оно доводи до одрицања у себи онога добра које постоји, а то је напросто неправда у односу према Богу. Господ нам даје и ум, и срце, и добру вољу, и одређене околности, као и људе којима се може учинити добро, али то добро треба чинити са свешћу да је оно — добро, не наше, већ Божије”.

Људима који су подложни унинију (меланхолији а понекад има све одлике депресије, прим.уред.) управо због сматрања себе ништавним, протојереј Андреј Вороњин подсећа на поздрав древних хришћана који гласи „Радуј се!”: „Ако ми губимо ову радост, ми тада престајемо бити хришћани и постајемо некакви философи који се служе хришћанском терминологијом ради оправдавања сопствених грехова и неспособности. А хришћанство — то је радост! Да, наравно, има ту и суза, и покајања, али то је већ због односа са Богом, а не као плод нашег ума. Осим тога, ономе који је усредсређен на мисли да је он — безвредан, ја свагда говорим: `Христос је умро за тебе! Да ли ти уопште имаш представу о томе колико си ти вредан за Бога?`”
 
Аутор: Ина Карпова
Превод: Миодраг Рођенков
Извор: Правмир.ру