Између осталог, вели свети апостол Павле: „Исус Христос је исти јуче и данас и у вијекове“. (Јевр. 13, 8) Па одмах на тај свој исказ свети Апостол надовезује сљедствену мисао: „Не дајте се – вели он – завести различитим и туђим учењима, јер је добро утврђивати срце благодаћу“. (Јевр. 13, 9) И, на крају, долази Апостолова ријеч, проистекла из његове двије претходне мисли, да ми, као Христови сљедбеници, треба да се издвојимо из овог рода, „неваљалога и покваренога“, (Фил, 2, 15) и приђемо Господу нашем, „поругу његову носећи“. (Јевр. 13, 13)

На ове три кључне мисли светог апостола Павла желим да упутим ваше мисли, да бисте кроз њих дошли до одговора на нека горућа питања овог времена. Видим, са згражавањем и, још чешће, са гнушањем, да је за последње двије – три деценије Закон Божји више погажен, разводњен и у архиву епохе стављен него ли, чини ми се, за задња два до три вијека. Оно што нам је, до јуче, било скарадно, срамно и морално недопустиво, то, данас, не само да је законом, људским, дозвољено и озакоњено него нам се чак као нешто „нормално“ и, далеко било, пожељно нуди и у наше животе угурава.

Разговарам са младим људима, родитељима, који још увијек својим главама мисле – јер има, и сами знате, пуно оних који су своје главе, и душе, другим препустили – и дијелим са њима њихову забринутост: шта ли ће тек са њиховом дјецом бити, и шта ли ће се тек њима нудити, и докле ли ће тек њихова генерација у богоотпадништву догурати. Да ли ће бити икога да ће се спасти, питамо се.

Морал је, рекох, разводњен, наша схватања морала разуђена и отуда као некаква ошамућеност и обневидјелост. Многи су, нажалост, поклекли и прихватили да им, са неке ђавоље стране, диктирају моралне норме и стандарде.

А свети апостол Павле, пророчки провидећи нас, наше вријеме и дилеме, узвикује јасно и недвосмислено: „Исус Христос је исти јуче и данас и у вијекове“. (Јевр. 13, 8). Мијењајте ви своје погледе, преврћите се ви како хоћете, замјењујте свијеће за рогове, али Господ је исти; Он се не мијења. Што је Господ Бог рекао јуче, то говори и данас, и у вијекове. Што је захтијевао јуче, то захтијева и данас, и вазда. „Јер ја Господ не мијењам се“, (Мал, 3, 6) опомиње нас преко пророка Малахије.

Па шта ћемо и како ћемо „мимо свијета“, питају се колебљиви. „Како од свог дјетета да захтијевам да „црна овца“ и „бијела врана“ међу свом дјецом буде? Већ ме сад моја дјеца за „откаченог“ сматрају, веле. Да, управо то, драги пријатељи, то и ништа друго, савјетује нас свети Апостол. Ми морамо „црне овце“ и „бијеле вране“ свом свијету да будемо.

„Не дајте се завести различитим и туђим учењима.“ (Јевр. 13, 9) Јесте, колико год то вас будалама чинило, нема друге. Ако је сав свијет ненормално за нормално прихватио и ствари натрашке окренуо, ми морамо са Богом – против свег свијета. Заједно са Апостолом и апостолима, пророцима, мученицима и мученицама, светим оцима и свим исповједницима вјере, и ми смо луди, и слаби, и презрени Христа ради. (1. Кор. 4, 10)

Не заборавимо опомену Апостолову, да је „лудост Божија мудрија од људи, и слабост Божија јача од људи. Јер гледајте, браћо, на вас позване – вели он – нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода; него што је лудо пред свијетом, оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом, оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред свијетом и понижено, изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте“. (1. Кор. 1, 25 – 28).

Није лако, драги пријатељи, бити луд или градити се лудим. А шта је, уопште, лако што нас Богу приводи? Не вели ли нам Господ да „су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе“. (Мт. 7, 13 – 14) Зна Апостол мудри колику то жртву подразумијева бити издвојен, обиљежен, изопштен и прокажен. То је оно кад он каже, „поругу његову носећи“.

Јасно нам је и оно што сваке службе Божије чујемо: ''Блажени сте кад вас, мене ради, узасрамоте и успрогоне и реку на вас свакојаке рђаве ријечи, лажући''. (Мт. 5, 11) По природи свога опредјељења и имена којим смо се означили, ми и немамо друге. Не можемо служити Богу и мамону. (Мт. 6, 24) Једноме или другоме.

Како нас Апостол зове, ми треба да будемо беспрекорни и честити, дјеца Божија непорочна, усред рода неваљалога и покваренога, у којем треба да сијамо као свјетила у васиони. (Филип, 2, 15)

Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com