У светлим и радом испуњеним данима мог брачног живота ретко сам мислила на молитву. Мој муж и ја смо се волели, били смо срећни, увек спремни за смех и шалу; наше једино разочарење је било што нисмо имали деце. И онда, одједном, мој муж се разболео од рака на језику. Избезумљена од ужаса, покушала сам да се вратим уназад. Почела сам да се молим, али сам се била толико одвикла од тога, да ми је свака молитва изгледала празна. После дугих и мучних месеци, муж ми је умро. Моја се молитва онда променила у: "Господе, помози да поднесем ову самоћу и очајање". Али опет ми је изгледало да се моје речи, као неки ехо, без одговора враћају мени. Покушала сам да сама одлазим у шетњу, али сваки корак ме је одводио дубље у моју себичност. Све сам се више и више гордо ограђивала у своју тугу. Наилазила сам на људе који су били несрећни. Они код којих је вера била јака бивали су све одлучнији и храбрији.

Други, пак, као ја, били су изгубљени. Срела сам човека који је изгубио јединца сина, удовицу старију него што сам била ја, девојку чији су родитељи изгорели у пожару... Сви смо ми говорили да смо се молили Богу за помоћ, али да се ништа није догодило. " Зашто тако?" - питали смо се. Да ли Он одговара на молитве осталих људи? Да ли то само нама неће да одговори?"

Колико сам била у заблуди увидела сам тек једне хладне децембарске вечери, у страној земљи, шеснаест месеци после смрти мога мужа. У жељи да избегнем болне успомене, које су ме прогањале у Њујорку, отишла сам у Лондон. У почетку сам била врло заузета, око тражења запослења, тако да нисам имала много времена да мислим на прошлост. Али када се после две недеље, све некако уредило, поново је ушла у мене стара паника због тешког губитка који сам доживела.

И тако, једном, да бих избегла самоћу свог пустог стана, шетала сам улицама већ више часова. Ноћ је падала а са њом и магла. Ту, скоро сасвим скривену у магли, угледах једну цркву. Била је отворена. Стара молитва почела је да се покреће у мом срцу: "Помози ми, помози" и зловољно, без наде, ушла сам унутра. Била је то малена црква, хладна и влажна. Неколико свећа је горело и бацало слабу трепераву светлост. Док сам стајала и оклевала, тишину је нарушавало изненадно јецање, продорно јецање човека. Моје прво реаговање било је страх. Окренула сам се да побегнем, али пригушени јецаји, тако пуни бола, зауставили су ме на вратима. Нерадо, следећи звук, тражила сам по мраку док нисам угледала у једној клупи људску прилику. Бојажљиво сам му дотакла раме, и тихо упитала:

"Могу ли да Вам помогнем?" 

Подигао је главу. Био је то млађи леп човек.

"Умрла је", – рекао је укоченим гласом – "умрла ми је жена...

Као да није очекивао одговор. Села сам крај њега и као да сам му неки пријатељ, отпочео је да ми прича. Пре неколико година су дошли из Аустралије у Лондон, његова жена и он. Није сметало што је зарада била мала, што је стан био тесан, поготову кад је још дошла и беба. Волели су се и били су срећни све до пре два месеца, када му је жена изненада умрла. Дани су му од тада постали некако бескрајно дуги. Бесане ноћи биле су још теже... - Нисам знао како да наставим живот. Молио сам се за помоћ, али сваким даном је бивало све горе. Свет је био добар према мени, али... Одједном је ућутао. Док сам покушавала да у свој празном срцу нађем коју утешну реч, поново је проговорио. Његове речи биле су за мене право откривање. - Да, сви су били тако добри - овај брачни пар који се брине о мом детету, суседи који су захтевали да сваког дана заједно вечерамо, па онда сви другови на послу... Кроз сваког од њих, Бог је одговарао на моје молитве, али ја нисам умео да слушам...

Нисам умео да слушам. Као да се нешто расцветало у мени од ових речи. И ја сам се такође молила за помоћ, али зар нисам очекивала само неки драматичан одговор који би на чудесан начин збрисао тугу. А када се то није догодило - а и зашто би се догодило? - ја сам се окренула од Бога, мислећи да су моје молитве остале без одговора. Ипак, Бог је упркос томе што сам Му окренула леђа, одговарао на моје молитве. О само да сам имала уши да чујем! Седећи ту, крај овог непознатог човека, почела сам да размишљам о протеклим месецима. Сећала сам се: Одмах с почетка лекар ми је саветовао да се што више одмарам.

Отишла сам у један мањи хотел на опоравак. Чим су остали гости сазнали да сам од скора удовица, створили су око мене као неку малу пријатељску армију, сматрајући да не треба да будем усамљена. Стално су ме позивали да заједно излазимо, али ја нисам никада ни помислила да су срдачност и топлина тих људи били одговор на моју молитву: "Господе, помози ми да поднесем самоћу и очајање". Док ми је муж био жив, нисам била запослена, али када је једном требало да ступим у службу, плашила сам се да ће то бити тешко, због мог недовољног искуства. Но када ми је посао био преко потребан, срела сам жену која је споменула да има празно место у редакцији неког листа. Била сам примљена.

Овај догађај сам онда схватила као срећну случајност. За први Божић после мужевљеве смрти три разне породице, које сам једва познавала позвале су ме да тај дан заједно проведемо. Моји суседи су будно пазили на мене. Чим би приметили да очајавам, брзо би ме позвали да се придружим њиховом животу. Секретарица издавачке куће у којој сам радила долазила је прековремено да би ме упућивала у посао. Чак је понекад и исправљала грешке које сам из нехата начинила. Наилазила сам на толико много доброг света... И ето, требало је да ове ноћи један човек из Аустралије и једна жена из Америке дођу у ову самотну лондонску црквицу да би открили шта је прави одговор на нашу молитву. Нису то чуда од храбрости, и наде која се изливају на нас, нити пак не знам како необично и чудесно исцељење наше болесне душе.

Одговор на нашу молитву треба тражити у ситним, свакодневним догађајима, у томе - кад већ скоро ишчезла храброст оживи топлим пријатељством, кад нам племенитост неке непознате душе учини дан светлим и радосним. То је, ето, начин на који нам Бог помаже да истрајемо у патњи и да наставимо свој живот.

Памела Хенел
Извор: Православац, spc-linz.at