Још је свеж завршетак ове приче, али њен почетак иде у даљу прошлост. А све је повезано са једним учеником наших богословија. Није важно знати ни име ни место овога јунака наше приче. Он је у своје време завршио нижу гимназију. Поднео је молбу за пријем у богословију, и он и његови родитељи дали су писмену обавезу да ће надокандити Цркви све трошкове око његовог школовања, ако се по завршетку богословије не буде руколположио у чин свештеника. То је званично потврдио и њихов парох и препоручио овога кандидата да буде примљен у богословију. 

Међутим, сва места у богословији била су попуњена и овај кандидат није био примљен. На заузимање његовог Епископа он је прво био примљен за приватног, а после и за редовног ученика богословије. 

Брзо је прошло пет година у школи. Овај младић је завршио богословију 1958. године. Када је требало да ступи у свештенички чин, он то није урадио. Запослио се у једном предузећу. Отуда је писменим путем затражио од црквених власти да му пошаљу сведочанство о свршеној богословији да би регулисао свој положај у новој служби. Скоро ултимативно је завршио своје писмо: «Уколико ми не доставите диплому у року од осам дана од пријема овог мог писма , бићу приморан да исту тражим судским путем». 
Црквене власти одговориле су да ће му сведочаснство послати, али прво да се пречисте рачуни. Да се види колико дугује Цркви за своје школовање. Потсетиле су га на писмену обавезу коју су дали он и његови родитељи приликом његовог ступања у богословију. На крају одговора речено је: «Кад тражите своја права, дужни сте да испуните и своје обавезе». 

Другим писмом свршени богослов одбио је да испуни своје обавезе о плаћању Цркви за школовање. Изговарао се да је био малолетан када је давао обавезе, те није дужан да их испуни. А што се тиче родитеља: «Од њих, вели можете тражити накнаду за моје школовање, јер су они помрли и то, отац 1956. год., а мајка 1960. године. Да је ово тачно, можете лако проверити... Ја сам се определио да будем хришћанин, не примајући ниједан чин». 

Црквене власти одговориле су: Радовали бисмо се кад би тачне биле Ваше речи: «Ја сам се определио да будем хришћанин». У том случају  био би очигледан успех школе коју сте учили. Међутим, то не  потврђују Ваше речи: «Сматрам да сам онда био малолетан и да нисам зрело размислио када сам дао свој потпис». Ако онда нисте били зрели, треба да умете зрело да мислите сада, када сте завршили богословију и имате испит зрелости. У том случају увидели бисте да је право да вратите бескаматни дуг Цркви, која Вам је омогућила да постанете зрели интелектуалац. Тако бисте убедили поштене људе да сте се заиста определили да будете хришћанин. 

Још више вас доводи у контрадикцију Ваше пљување на гробове Ваших покојних родитеља. Ништа није циничније него упућивање Цркве да од њих тражи накнаду за Ваше школовање. Тако што не би себи дозволио један добар хришћанин и добар син... Закон зна да деца наслеђују имовину својих родитеља, али наслеђују и дугове њихове, и приморава децу да одуже и дугове које су њихови родитељи учинили... 

Дуг можете плаћати у ратама и без тужбе. Ако то не учините, тужићемо Вас суду, без обзира да ли ћете Ви нас тужити за сведочанство или не». 

Док се водила ова преписка, црквене власти су затражиле мишљење од пароха, који је у своје време препоручио овог богослова да буде примљен у школу. Питале су га каква је имовина остала после смрти његових родитеља. Извјештај пароха био је запрепашћујући. Бацио је ружну слику на карактер овог богослова, и на веру његову и на хришћанство његово! Парох је писао да родитељи овог богослова нису умрли, како је њихов син тврдио да би обмануо црквене власти, већ да су: «живи и здрави и да обављају све послове свога домаћинства. Овај извјештај, вели, достављам на основу личног сазнања, јер су родитељи именованог стални житељи моје парохије». 

Ускоро је послао званични извјештај и архијерејски намесник. И он је тврдио: «Оба родитеља богослова... живи су и здрави. Материјалног стања задовољавајућег. Њихов син је службеник и жена му је службеник, те и његово материјално стање није рђаво. Стога, уколико се тиче стања његових родитеља и њега, не стоји ништа на путу да изврше обавезу према Цркви, коју су дали приликом његовог супања у богословију». 

После овако јасног доказа да су живи родитељи овог богослова, он је и даље упорно тврдио да су они умрли! Није се устручавао да то тврди и усмено и писмено и да стави испод тога свој потпис. Једном приликом у канцеларији Црквеног суда дао је и потписао овакву изјаву: «Све ми је јасно по питању мога школовања и мојих материјалних обавеза према Цркви, али ја као малолетан нисам онда схватио обавезе које из тога проистичу, па их и сада не признајем. 

Моји су родитељи помрли – ма да сам данас чуо да су они живи, - те исто тако не признајем ни њихове обавезе које су дали за моје школовање. Немам никакве имовине и нисам је примио од мојих родитеља, а припадајући део очевине поклонио сам моме брату, који се сада налази у кући мојих почивших родитеља»...   

Увидевши да је узалуд преговарати о овом питању са човеком који своје живе родитеље оглашује за мртве, црквене власти обратиле су се грађанском суду. Проучивши предмет, суд је овог богослова огласио кривим и донео пресуду по којој је кривац дужан да плати Цркви учињене троишкове за његово школовање. Пресуда га је обавезала да дуг отплаћује у месечним ратама од по 4000 динара «под претњом принудног извршења». 

Свршени богослов примио је судску пресуду и број чековног рачуна на који је требало да шаље отплату дуга, али месеци су пролазили, а он ништа није слао. Адвоката је: «Упорно обмањивао да редовно уплаћује одређену суму месечно као што је у пресуди наведено». 

У четвртак после Сапасовдана 18. јуна 1964. године владало је велико невреме у овом крају. Муње су осветљавале земљу, а небо се проламало од грмљевине. Отац нашег богослова изашао је послом из куће, а такође и мајка да погледа живину. Гром је погодио обоје и за трен ока били су мртви. Дакле, сада, а не пре две године, када их је мртвим огласио њихов син. Њихов мали унук био је на домаку грома, али је остао жив! 

Људи, који су знали за држање овог богослова и његово тврђење кроз две године да су му родитељи умрли, а они били живи, били су запрепашћени када су чули за овај догађај. Није потребно наводити њихове коментаре. Све се сводило на једно: како је желео и тврдио, тако се и одиграло. 

Покаран од своје савести кривац је ускоро после овога догађаја одједном послао пет рата у отплату друга. Јер, увидео је да се остварило оно што је он тврдио и, можда, у срцу прижељкивао. Можда су му и они сметали, па је желео да и њих не буде,, пошто би имао према њима обавезе док су живи. Што је сада учинио гром, то је одавно урадио њихов син. Он их је сахранио у мислима својим, у души својој, у срцу своме. За њега су они били мртви, па је у то хтео да убеди и друге. Дакле, како је желео и веровао, тако се и догодило. Збило се по вери његовој. Он се није држао оне јеванђелске истине: «Нека буде ваша реч: да, да; не, не; а што је више од овога, ода зла је». Зло је радио и злим се завршило. 

      «Ко има уши да чује, нека чује»  (Мт. 11,15; 13,9)! 

Епископ жички                                                                                                    
В а с и л и ј е
Православни мисионар бр. 4  Год. 1965.