Света преподобна Макрина Sveta Makrina se rodi u Kapadokiji za carovanja Konstantina Velikog. Roditelji joj behu Vasilije i Emelija; ona im bese prvo dete, i najstarija sestra Vasilija Velikog, Grigorija Niskog i ostale brace i sestara. Ovi cestiti roditelji imađahu desetoro dece: cetiri sina i sest kceri. Ovoj prvoj kceri pre rođenja bi dato ime Tekla, po Bozjem otkrovenju njenoj materi u snu; jer bas pred samo rođenje njeno mati njena zaspa i vide sebe kako nosi u rukama jos nerođeno dete; i pristupi joj neki svetao i cestan covek, umiljato pogleda na dete i triput je nazva Teklom, dajuci time na znanje da ce ta devojcica biti podrazateljka celomudrenog zivota svete prvomucenice Tekle i dobrovoljna mucevica bez krvi. Probudivsi se posle tog viđenja, Emelija odmah rodi ovu devojcicu i nadenu joj ime Tekla. Ali domaci i srodnici viss voljahu da joj se da ime Makrina, po imenu njene babe sa oceve strane, svete Makrine, koja u vreme cara Maksimijana Galerija pretrpe gonjenje za Hrista zajedno sa svojim muzem i sedam godina skitase se po pustinjama, trpeci krajnju oskudicu, dok ne prestade gonjenje. I tako, novorođenoj devojcici bese ime: Tekla po otkrivenju, Makrina po nazvanju. I to ne uzalud, jer ona potom bi naslednica bogougodnog zivota obeju ovih ugodnica Bozjih, posto kao i one imađase ona u srcu svom plamenu ljubav k Bogu. Međutim kod ljudi preovlada navika da je zovu Makrinom, te neki i ne znađahu njeno prvo ime, i svi je nazivahu drugim imenom. Veruje se da je pod oba ova imena zapisana na nebu u knjizi zivota ova nevesta Hristova. Kada detence bi odojeno i poraste toliko da se moglo uciti, mati je stade vaspitavati i uciti knjizi, pocinjuci ne sa neznabozackim basnama (kao sto su to obicno radile druge majke) i pesnickim stihovima, u kojima je bilo mnogo stosta nedostojno cistog devojackog sluha, nego ona odabirase iz knjige Premudrosti Solomonove i iz Psalama Davidovih i iz ostalih knjiga Svetoga Pisma pogodne stihove, koji sadrze u sebi ili molitve ili slavoslovlja Bozja ili dobra naravoucenja. Sposobna, devojcica uspevase brzo u ucenju, i stalno joj behu u ustima reci knjizne, i molitveno pojanje u svako doba dana: kada ustaje iz postelje, kada se prihvata ma kog posla, kada seda za trpezu i kada ustaje; podne i vecer ona ne propustase bez psalmopojanja, i pred spavanje uvek obavljase molitve određene za to. Pored toga mati je ucase rucnim radovima, svojstvenim devojkama, i ne dozvoljavase joj da provodi vreme u neradu i decjim igrama, nego se stalno bavila ili citanjem knjiga ili rucnim radom. Kada devojcica navrsi dvanaest godina, ona se toliko prolepsa, da joj po lepoti ne bese ravne; cak ni umetnici zivopisci ne behu u stanju da dostojno izobraze lepotu njenoga lica. Zbog toga mnogi bogatasi i znatni ljudi uznemiravahu njenoga oca, jer je svaki zeleo da njome ozeni svoga sina. A Makrinin otac, kao blagorazuman covek, izabra među svima jednoga mladica koji je sve druge prevazilazio ne samo poreklom nego i pamecu i dobrom naravi. Za njega on obruci prekrasnu kcer svoju Makrinu, ali svadbu odlozi dok devojcica ne odraste i postane punoletna. Mladic zarucnik se uspesno bavljase izucavanjem nauka, ocekujuci svadbu. Ali Bog koji sve mudro ustrojava, po promislu Svom presece njegov vremenski zivot i prenese ga u zivot besmrtni. Tada blazena devica Makrina, koja u mladim godinama svojim imađase razum starice, tvrdo resi da se ni za koga drugog ne udaje, nego da devstvo svoje cuva u cistoti do kraja zivota. A kada mnogi prosci stadose traziti Makrinu, njeni roditelji i srodnici savetovahu joj da stupi u brak. No ona kao neka starica odgovarase im pametno i razborito: Nije lepo da devojka, obrucena jednom vereniku, ide za drugoga, jer je bezakono narusiti jednom izvrseno obrucenje; po prirodnom zakonu supruzanstvo treba da bude jedno kao sto je jedno rođenje i jedna smrt. A verenik moj koga nazivaju umrlim, ja u nadi na vaskrsenje verujem da je on ziv Bogu, i nije umro nego je samo otputovao daleko u drugu zemlju do vremena opsteg vaskrsenja. Greh je i sramota da supruga, kada joj suprug otputuje nekuda, ne sacuva supruzansku vernost. Tako odgovarase blagorazumna devica Makrina svakome koji joj govorase o braku i savetovase da se uda, i cuvase sebe u besprekornom devstvu. Ona stalno zivljase kod svoje majke kao kod budnog strazara zivota svog, i sluzase joj usrdno sa smirenjem, ne stideci se i onih poslova koje obavljahu robinje, nego sve rađase zajedno sa njima kao da je i sama robinja. Narocito pak kada joj otac otide ka Gospodu ona postade svojoj obudoveloj materi neodstupna sluzavka, i utesiteljka u svima njenim nevoljama i tugama, i mudra voditeljka cele kuce. Kao najstarija, ona ostaloj braci i sestrama svojim bejase uciteljica i nastavnica, kao druga majka, a narocito najmlađem bratu Petru koji se rodi u vreme oceva umiranja; jer kada se on javi na svet iz utrobe materine, otac ode iz sveta. Ovog najmlađeg brata sama sveta Makrina nauci knjizi, svakoj blagorazumnosti, dobroj naravi i celomudrenom zivotu, te on potom postade svetitelj, ne najmanji među ugodnicima Bozjim. Kada se brat svete Makrine Vasilije, rođen iza nje, vrati kuci sa nauka koje je mnogo godina izucavao po raznim zemljama, i stade se kao mlad gorditi svojom ucenoscu, sveta Makrina ga svojim krotkim i bogonadahnutim recima za kratko vreme privede takvom smirenoumlju, da on ubrzo prezre sve zitejsko i izabra sebi monaski zivot. Ova prava sluskinja Hristova i drugoga brata svog, po imenu Navkratija, jos mladog, dusekorisnim razgovorima svojim obrati k ljubavi Bozjoj i k cistom zivotu. I Navkratije, ostavivsi sve, ode u pustinju, i sluzeci prestarelim pustinoziteljima zavrsi svoj zivot jos u mladim godinama. Po savetu ove blagorazumne device i mati njena, blazena Emelija, posto cesno udomi ostale kceri i dade slobodu robovima i robinjama, ostavi vrevu i brige ovog sujetnog sveta i ode u zenski manastir, te se obadve zajedno, mati i kci, unevestise Hristu, primivsi monaski obraz. I neke od njihovih robinja dobrovoljno se zajedno sa njima odrekose sveta i stupise u manastir; i sve im bese zajednicko: jedna kelija, jedna trpeza, jedne haljine, i sve potrebno za zivot dobijahu podjednako; i sluzahu Gospodu jednodusno, u smirenosti, krotosti i ljubavi; i ne bese u njih ni gnjeva, ni zavisti, ni mrznje, ni oholosti, niti ista takvo sto ne bi bilo ugodno Bogu; one se potpuno oslobodise tastih zelja i sujetnog hvalisanja. Njihova slava bese u tome - da ih niko ne zna, njihovo bogatstvo - u siromastvu, hrana - u uzdrzanju; sve zemaljsko otresavsi kao prah od tela, one sav um svoj ustremise ka Bogu, i usrdno se moljahu i psalme pojahu i knjige citahu dan i noc. U njih bese jedan neprekidan posao, i odmor od posla: svagda se baviti bogorazmisljanjem i molitvom. A briga i trud oko onoga sto je potrebno telu, to za njih bese nuzgredica. Koji jezik moze izraziti njihovo bogougodno zivljenje u isposnickim podvizima, kojim se one upodobljavahu anđelima? One behu kao neka sredina između anđela i ljudi: prevazilazahu telesne ljude, a cistotom i uzdrzanjem dosezahu do bestelesnih anđela. Samo u jednome one ne behu ravne anđelima: u tome sto su anđeli bestelesni, a one imađahu telo. Ako bi ih ko i sravnio s anđelima, ne bi pogresio: jer, buduci u telu, one podrazavahu bestelesne anđele, bogoljubivim srcem predstojeci s njima na nebu Bogu. Takav zivot one vođahu ne za kratko vreme, vec do same starosti i smrti. Kada blazena Emelija zađe u duboku starost, ona iznemoze telom i priblizi se k blazenoj koncini svojoj, k njoj dođe najmlađi njen oin Petar, koji dobro napredovase u bogougodnom zivotu, i zajedno sa svetom Makrinom sluzase materi u bolesti njenoj. Pri samom pak razlucenju njenom od tela, sa obadve strane njene samrtnicke postelje seđahu njena ceda, Makrina i Petar, i spominjahu poimence ostalu bracu i sestre, a ona im svima ostavljase svoj materinski blagoslov kao riznicu. Zatim, polozivsi jednu ruku na Makrinu a drugu na Petra, ona obracajuci se Gospodu rece: "Tebi, Gospode, dajem prvinu i desetak od ploda utrobe moje: prvina - to je ova prvorođena kci, a desetak - ovaj najmlađi sin! Jer si Ti u Starom Zavetu naredio da se Tebi prinosi prvina i desetak od plodova: stoga neka ovi budu na zrtvu blagoprijatnu Tebi, i neka na njih siđe svetinja Tvoja!" Rekavsi to, ona predade svetu dusu svoju u ruke Bozje. I deca cesno pogrebose svoju mater, polozivsi telo njeno u grob oca svoga, kraj mostiju muza njena, jer ona tako naredi pred smrt svoju. Posle toga nakon izvesnog vremena sveti Vasilije Veliki bi postavljen za arhiepiskopa Kesarije Kapadokijske, i svog brata Grigorija, zvanog Niski, postavi za prezvitera, a takođe dovede k sebi i drugog brata, Petra, i pricisli ga crkvenom kliru. Doznavsi o tome, sveta Makrina se obradova u dusi. Devet pak godina posle toga ona opet cu o svetom Vasiliju da se prestavio ka Gospodu (1 jan. 379 g.), i veoma se ozalosti, tugujuci ne zbog smrti rođenog brata, nego sto se ugasi takvo svetilo Crkve i pade takav stub poboznosti. Zatim se i samoj svetoj Makrini priblizi vreme odlaska k Bogu. O cesnom prestavljenju njenom sveti Grigorije, episkop Niski, brat njen, pise sledece. Devet meseci nakon koncine Vasilijeve bi sazvan u Antiohiji sabor episkopa, na kome bejah i ja, veli Grigorije. Posle sabora imao sam nameru da posetim i vidim nasu sestru Makrinu; davno se nismo bili videli, cemu su bile razlog mnoge nevolje i opasnosti, koje su me snalazile, jer sam osam godina bio svuda gonjen od arijanaca. Ja dakle krenuh k njoj, i kada vec bejah prevalio veoma dugacak put i priblizih se k naznacenom mestu na dan hoda, ja nocu imadoh u snu ovakvo viđenje: izgledalo mi je da na rukama nosim mucenicke mosti, iz kojih izlazase svetla luca, kao iz cistog ogledala izlozenog suncu, i ja ne mogoh gledati ocima na tako silno blistanje. Takvo viđenje mi se tri puta ponovi te noci, i ja nisam mogao da ga razumem. Ali mi u dusi bejase neka tuga, i ja produzih put ocekujuci kako ce se zbiti onaj san. Kada se priblizih mestu gde blazena Makrina provođase anđeoski i nebeski zivot, mnogi mi izicose u susret pozdravljajuci me s cescu i ljubavlju, ja upitah jednoga poznanika o mojoj sestri Makrini; on mi rece da je ona tesko bolesna. Ja onda tuzna srca pohitah. Stigavsi u obitelj, ja najpre uđoh u crkvu gde nas sve monahinje ocekivahu. Posle molitve i blagoslova ja videh da među monahinjama ne bese njihove igumanije, moje sestre Makrine, i srce me zabole. Ja onda pođoh u njenu keliju i nađoh je gde tesko bolesna lezi ne na postelji nego na zemlji, na dasci prekrivenoj vrecom; i drveno uzglavlje bese prekriveno drugom vrecom. Ugledavsi me gde ulazim na vrata ona se podize i pade na ruke, jer ustati nije mogla, nego, ukoliko joj bese moguce da se podigne na postelji, ona mi se pokloni; ja je brzo podigoh, polozih je na istom mestu i sa suzama je celivah. A ona, podigavsi ruke k Bogu, rece: Blagodarim Ti, Vladiko Boze moj, sto mi ucini i ovo dobro i ispuni mi zelju, poslavsi slugu Svoga da poseti sluskinju Tvoju. Zatim ona stade razgovarati sa mnom, skrivajuci svoju bolest. Jer, ne zeleci da ozalosti dusu moju, ona retko i lako uzdisase, i upotrebljavase veliki napor da zadrzi cesto uzdisanje, a prema nama pokazivase spokojno lice. Govoreci reci mudre i korisne, ona spomenu Vasilija Velikog, i meni bi tesko na dusi zbog Vasilija, i ne mogoh se uzdrzati od suza. A ona, ugledavsi moje gorke suze, odmah prestade govoriti o Vasiliju, i poce govoriti o divnom promislu Bozjem, o buducem veku, o tome radi cega bi sazdan covek, i kako on postade smrtan, i kako kroz privremeni prelazi u vecni zivot; i zborase druge bogonadahnute reci, veoma korisne po nas, a njenoj dusi pricinjavahu radost, jer ona bejase puna Duha Svetoga: iz usta njenih tecijase blagodat kao iz nekog izvora, i sav um njen bese u nebeskom. Zavrsivsi razgovor, ona mi rece: "Vreme je, oce, da se malo odmoris od dugog puta i da telo potkrepis hranom". A ja, iako nisam zeleo da se udaljim od nje i prekinem prijatni razgovor njen, ipak se ne usudih da se usprotivim njenoj zelji, i odoh od nje. A bilo nam je spremljeno za odmor divno mesto u obliznjem vrtu, u hladovini drveca; no mene ne mogase nista razveseliti, srce mi je patilo, jer videh da je moja sestra na umoru, i ocekivah na koji ce se nacin zbiti moje snoviđenje, koje vec poceh razumevati, tumaceci ga sebi ovako: mosti mucenicke, to je sestra Makrina, koja stvarno u toku tolikih godina svakodnevno muceci sebe isposnickim podvizima iz ljubavi k Bogu; umrtvi telo svoje kao mucenica i potpuno umre grehu; a sveta luca sto izlazase iz mostiju oznacava blagodat Duha Svetoga koji obitava u njoj. Dok ja tako razmisljah i tugovah, blazena doznade to Duhom, i posla mi izvestaj da je bolest njena popustila i da joj je bolje. A ovo ona ucini, da ja ne bih tugovao i gubio nadu na njeno ozdravljenje. Međutim, ona me time tesase, govoreci u prenosnom smislu ne o telesnom vec o dusevnom zdravlju svom. Obradovan tako dobrom vescu ja uzeh hranu i malo se odmorih. Posle toga opet odoh k njoj, i ona ponovo poce dusekorisnu besedu, spominjuci sva dobrocinstva ucinjena njoj i celoj nasoj porodici; i veliku blagodarnost za sve to uznosase Gospodu. A ja, naslađujuci se njenim recima, pomisljah u sebi: Kada bi se ovaj dan produzio, da bih se sto vise nasladio njenim recima! - Ali kako dan naginjase k veceru, to nas vreme prizivase k vecernjoj sluzbi u crkvi. Stoga nas bolesnica otpusti, a sama se stade usrdno moliti Bogu. Kada sutradan dođoh k njoj, veli sveti Grigorije, ja odmah poznadoh da ce ona svrsiti: jer videh da su je sve telesne sile napustile; i to me silno ozalosti. Ona razumede moju zalost i stade me tesiti raznovrsnim bogonadahnutim recima i dusekorisnim povestima, a sama bese puna duhovne radosti: u njoj ne bese ni straha od smrti, niti ikakve smutnje, vec velika nada u Boga. U podne ona jos vise iznemoze i prestade razgovarati s nama, a stade molitvom razgovarati s Bogom, podigavsi ruke k Njemu. Ona se moljase tako tihim glasom, da smo mi jedva mogli cuti. U molitvi njenoj behu ove reci: "Ti si, Gospode, udaljio od nas strah omrti; Ti si ustrojio tako, da kraj ovog vremenskog zivota bude za nas pocetak vecnog boljeg zivota. Ti tela nasa upokojavas snom smrti na kratko vreme, pa ces ih opet probuditi poslednjom trubom. Ti zemljano telo nase, sazdano Tvojim rukama, poveravas zemlji kao riznici; i to sto joj dajes, opet ces traziti od nje, preobrazivsi nase smrtno i obezobliceno telo u besmrtno i blagoljepno. Ti si nas izbavio od prokletstva i greha; Ti si smrskao glavu zmije i iscupao iz celjusti njenih progutanog coveka. Ti si razvalio vrata ada i, srusiv silu onoga koji ima drzavu smrti, otvorio nam put ka vaskreenju. Ti si dao onima koji se boje Tebe znamenje, Krst Tvoj sveti, za pobedu nad protivnikom, i za utvrđenje i ocuvanje zivota naseg. Boze vecni, Tebi se predadoh od utrobe matere svoje; Tebe svom snagom zavole dusa moja; Tebi i dusu i telo poverih od mladosti svoje, - Ti mi pristavi anđela svetla, da me vodi na mesto svetlo i prohladno, gde je voda odmora i okrilje svetih otaca! Ti koji si uklonio plameni mac sto sprecavase ulazak u raj, i otvorio raj razbojniku sto bese raspet s Tobom i poveri sebe milosrđu Tvom, pomeni i mene, sluskinju Tvoju, u carstvu Tvome! jer i ja sam se saraspela Tebi, prikivajuci strahom Tvojim telo moje i svagda ispunjujuci zapovesti Tvoje. Neka me ona strasna provalija ne odeli od izabranika Tvojih i neka mi zavidljivac ne prepreci put! Neka se ne obretu pred ocima Tvojim gresi moji, koje po nemoci prirode nase ucinih pred Tobom ili recju, ili delom, ili pomislom! Prosti mi, jer Ti imas vlast otpustati grehe. Daj da dusa moja, svukavsi sa sebe telo, predstane Tebi neporocna bez greha i prljavstine, i neka bude kao kandilo pred Tobom!" Govoreci tako, blazena pravljase desnom rukom svojom krsni znak na ocima, na ustima, na srcu, i sa molitvom predade dusu svoju u ruke Bozije. I izgledase kao da je zaspala obicnim snom: oci behu zatvorene, usta zatvorena, ruke na grudima prekrstene, i celo telo tako dobro odeveno da mu nista nije trebalo od ruku ljudskih. A ja, gledajuci je, plakah gorko. Tako isto i monahinje, koje dotle zadrzavahu suze, bojeci se da placem ne ozaloste svoju duhovnu mater, i skrivahu u sebi bol srca svoga, kada videse da ona vise ne dise, tog casa gromko zaplakase i gorko zaridase. I jedva sam uspeo posle dugog vremena da ih usavetujem da prestanu plakati i pocnu uobicajeno pojanje i molitvu. Posle toga ja ih zamolih da na kratko vreme izađu iz sobe, a ja ostadoh pored pokojnice sa nekoliko njih, koje joj za zivota behu blize i sluzahu joj; među njima bese jedna, po imenu Vestijana. Ona bese senatorskog roda, i, udavsi se, pozive kratko vreme u braku, jer joj muz ubrzo umre. Ostavsi udovica ona se ne hte po drugi put udavati vec prezre slavu, bogatstvo, lepotu i uzivanja ovoga sveta i ode k blazenoj Makrini, i u njoj nađe neznu cuvarku svoga udovistva. I provede pored nje mnogo godina, monahujuci dobro. Toj Vestijani ja rekoh: Treba sada ovo mrtvo devicansko telo obuci u ciste haljine. - Vestijana se obrati pitanjem drugoj monahinji, Lampadiji: Sta je naredila duhovna mati nasa odnosno svoga pogreba? - Rasplakavsi se, Lampadija odgovori: Koncina ove prepodobne matere nase ukrasi se cistim zivotom, a telesne ukrase, kao sto u vremenskom zivotu ne trebase, tako ne ugotovi ni za svoj pogreb. Evo sure vlasenice, evo iskrpljene rase, evo stare mandije, evo poderanih sandala, - to je svo njeno bogatstvo, i nista nigde nije sakriveno, ni u sanduku, ni u riznici: jer u nje bese riznica i skrivnica - nebeska obitelj, tamo ona sve svoje polozi, a na zemlji ne ostavi nista. Tada, veli sveti Grigorije, rekoh tim monahinjama: Ja imam kod sebe novo odjejanje, koje sam spremio sebi za pogreb; hoce li joj biti po volji, ako je odenemo u to moje odjejanje? - Monahinje mi odgovorise: Da je ziva, ona ni onda ne bi odbila tvoj poklon, jer te je veoma postovala i volela: postovala kao arhijereja, volela kao rođaka; a i uopste, sto je bratovlje nije tuđe sestri. - Ja onda poslah da donesu moje pogrebno odjejanje i nalozih Vestijani i Lampadiji da pokojnicu obuku u njega. Oblaceci cesno telo svete Makrine, Vestijana skinu sa njenog vrata gvozdeni krst i gvozdeni prsten, na kome bejase izobrazen krst, i rece mi: Eto kakav nakit nosase o vratu nevesta Hristova! - Tada ja uzeh sebi prsten, a Vestijani dadoh krst. Pri tome ona mi rece: Dobar si deo izabrao sebi, oce, jer se u tom prstenu nalazi castica od zivotvornog drveta casnog krsta Gospodnjeg. - Zatim mi ona opet rece: Pogledaj, oce i ovu cudesnu stvar! - I otkrivsi malo prsa pokojnice, ona mi pokaza na telu njenom oziljak od nekadanje rane i isprica mi ono sto bese licno cula iz njenih usta: Kada blazena zivljase jos kod majke, na ovom mestu pojavi se u nje ljuta i neizleciva rana, koju je trebalo da operisu i lece iskusni lekari; inace ona se imala rasiriti po celom telu, kosnuti se samoga srca i izazvati smrt. Mati ju je savetovala da ranu pokaze lekarima i da je oni lece, jer je lekarska nauka data od Boga radi isceljivanja ljudi. No njoj bese vrlo neugodno da dopusti da muske oci gledaju njena obnazena prsa i da je lekari dodiruju. I ona odluci, da radije trpi opaku bolest, pa cak i umre, nego da se pokaze lekarima. A jedne veceri, kada po obicaju svom usluzi mater svoju rukama svojim, ona se povuce u molitvenu odaju, zatvori se u njoj i provede svu noc na molitvi, praveci metanija i zalivajuci zemlju suzama, proseci isceljenje od samoga Boga, istinskog Lekara dusa i tela. Zatim, uzevsi sa zemlje prah, okvasen suzama njenim, stavi ga na svoju ranu. Sutradan pak, brizna mati je stade prosto preklinjati da dopusti lekarima da je lece. Ona na to rece: Majko moja, za moje isceljenje dovoljno ce biti da ti ruku svoju polozis na moju ranu i nacinis krsni znak nad njom. - I kada mati zavukavsi ruku svoju u njena nedra, napipa bolesno mesto i prekrsti ga, ona ne nađe ranu: jer se Bozjom silom isceli bolest, i rana i bolovi iscezose, samo na mestu rane ostade mali oziljak da podseca na cudo Bozije. To Vestijana isprica, a sveti Grigorije zapisa. On isto tako opsirno opisa i pogreb blazene Makrine, sto cemo mi ukratko izloziti. Mrtvo lice svete Makrine bese toliko lepo, da ono sijase nekim cudnim zracima. Na pogreb njen sleze se silan svet, ni od koga pozvan, vec samim Bogom sabran. Dođe i episkop toga kraja Araksije sa celim svestenim saborom. Svi naglas plakahu; narod se silno tiskao, starajuci se da se dotakne kovcega sa mostima svetiteljkinim; i usled tog tiskanja jedva donese kovceg do groba. Blazenu polozise u grob njenih roditelja, pored mostiju njene matere: jer ona bese tako naredila, da zajedno pocivaju tela onih koje zajedno provedose zivot. Od cudesa svete Makrine spominje samo jedno sveti Grigorije, njen brat i pisac njenog zitija. I to ovo cudo: za zivota svog prepodobna dade ieceljenje jednoj devojcici, slepoj na jedno oko, i to poljubivsi joj bolesno oko. Jer od poljupca svetih usta njenih nestade bolest, i oko stade videti jasno. A o ostalim cudesima njenim isti sveti Grigorije kaze ovo: "Mnoge druge stvari koje cuh od monahinja sto su zivele sa njom i dobro znale sva dela njena, ja nisam zapisao u ovoj povesti, jer mnogi ljudi veruju samo onim delima koja sami mogu ciniti, a delima koja prevazilaze njihove sile ne veruju nego ih smatraju za lazna. Stoga necu pricati o tome kako se u vreme gladi ne smanjivahu psenica koju ona svojim rukama davase potrebitima, i hleb gladnima; i o drugim ne malim cudesima njenim: brzom isceljivanju od bolesti, izgnanju đavola, prorockoj prozorljivosti, predskazivanju buducnosti. Iako je sve to tacno i istinito, ipak cu preko toga preci cutke, da ne bih bio kriv za greh neverja slabih ljudi, koji buduci telesni, ne znaju kako Bog po meri vere razdeljuje svoje dare: onima koji imaju malu veru daje i manje darove, a onima koji imaju vecu veru daje vece darove". Mi pak, verujuci u svemogucu silu Bozju, slavimo Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.