Реч љубав је веома сложена и не може се увек дефинисати, као што се не може дефинисати ни послушање. Ми смо склони да послушање дефинишемо као потчињеност и покорност, иако послушање на свим језицима заправо подразумева ослушкивање. Треба ослушкивати, али не у том смислу да чујеш све што ти кажу и да тако поступиш, него да пажљиво ослушкујеш све што представља други човек.

Послушање које се описује у монашкој пракси се, наравно, изражава поступцима, али циљ послушања јесте да научимо да другог човека ослушкујемо тако да будемо у стању да превазиђемо, прерастемо саме себе и да се присајединимо његовом искуству, да научимо да се одрекнемо себе, како бисмо могли да прихватимо искуство другога и да, посредством тога, научимо да слушамо Бога, Који нам конкретно говори у Јеванђељу, или пак да ослушкујемо Духа Светога, Који говори унутар нас. 

Циљ послушања се управо и састоји у томе да свим бићем научимо да ослушкујемо. Наравно, у разним ситуацијама и околностима то ће се испољити тако што ћемо извршавати оно што нам кажу; међутим, пуко извршавање није довољно јер би требало извршавати уз разумевање са каквог извора потиче то извршење и чему нас оно учи. Мајка нпр. не треба да умишља да је Старица, да је неки духовник у женском обличју, не треба да замишља да је она исповедник јер се, у већини случајева, деца не исповедају код родитеља. Напротив, реците својој деци: “Ми смо сапутници. Ја сам подједнако неискусна, само што сам мало старија од тебе, због чега сам могла да видим, чујем и прочитам ствари које ти, можда, ниси ни видео, ни чуо, ни прочитао, и зато ћу са тобом поделити све што знам”. 

У породици се вера преноси, да се тако изразим, слично неком вирусу или запаљеној ватри. Ако тај пламен уистину постоји у родитељима, дете ће бити свесно његовог постојања. Међутим, ако је за родитеље вера само ствар погледа на свет, онда је то нешто сасвим друго. 

Друго, сви родитељи знају како да поуче малу децу, али при том заборављају каква су питања постављали они сами и какве су одговоре добијали. Често се догађа да родитељи нису ни тражили ни добијали одговоре, и да су се задовољавали тиме што ће, као по инерцији, остати верујући. Сматрам да је, у том периоду, веома важно да родитељи, васпитачи или свештеници не очекују да дете од 14 година може да живи задовољавајући се представама какве је имало кад му је било 6 година, да као 18-годишњак може да замишља Бога онаквим каквим су му Га описивали кад је имао 8 година. Неопходно је да се дете интелектуално и психички развија и да лик Божији и појам о Богу који оно има расту подједнако брзо и у истим размерама као и његово знање о свету који га окружује. 

Треће, детету би требало показати да је за нас, верујуће, сав овај свет око нас створио Бог и да је он пред нама - отворена књига. Уместо да веру, учење Цркве, итд. супротстављамо свету који нас окружује, могли бисмо да покажемо деци да се у томе све шире и дубље разоткрива тајна о Богу. То би могло да одигра значајну улогу.  Мислим да се један део проблема који се јављају пред старијом децом састоји у томе што их, у време док су још мала, нечему уче, да би се, затим, када буду 10 или 15 година старији, изненада испоставило да су код њих присутне и сумње, и питања, и неразумевање. Прерасли су све оно чему су их учили у детињству, а у међувремену их ничему нису научили јер им ни на памет није падало да прате каква се питања (током одрастања) у њима јављају, да обрате пажњу на та питања и да се озбиљно односе према њима. 

Често сусрећемо следећу ситуацију: дете учи у школи, а ми учимо заједно са њим, како бисмо били у стању да му помогнемо. Међутим, када су у питању вера и закон Божији, не поступамо на исти начин. Узми катихизис, узми Нови завет, Стари завет, узми шта хоћеш, и ми сами нешто знамо о томе. Овде, пак, није реч о знању, него о питањима која се код детета јављају, реч је о томе одакле та питања долазе. Нека питања долазе споља: рекао му је друг или је чуо у школи, или је такво време, таква је општа атмосфера, док се друга питања јављају сама од себе: “Како то може да буде? Ја више не могу да верујем у то!” Било би добро да им тада кажемо: “Добро је што више не можеш да верујеш у Бога у Којег си веровао када ти је било 5 година...” 

Када родитељи прихвате да њихова деца верују у неког Бога којега они не разумеју, онда се мало тога похвалног може рећи о таквим родитељима. Напротив, требало би да родитељи који познају своју децу покушају да схвате у каквог Бога њихова деца верују. То је прво што би требало учинити: пре него што дају одговор, требало би да се уистину замисле над питањем. 

Често се догађа да деца, док одрастају, почињу да верују или, боље речено, да своју веру изражавају и описују у категоријама које су нама туђе. Ми, међутим, морамо да их разумемо: уосталом, зато и јесмо одрасли! Боље речено, ми смо будући одрасли, дужни да будемо у стању да разумемо дете, да размислимо о његовом питању, да размислимо о ономе што иза њега стоји. Када нам дете покаже слику и каже: “Ево како ја замишљам Бога”, не би требало да му се успротивимо, говорећи: “О, не, Он није такав”, него би са занимањем требало да приметимо: “Како си до тога дошао?! То је веома занимљиво! Објасни ми!” Ми, међутим, не постављамо питање: “Објасни ми јер ја то не разумем”, него “спремно” приговарамо: “Ја ћу да ти објасним да ниси у праву!” 

Када, пак, човеку говориш да није у праву, он, наравно, одмах постаје тврдоглав. Ко би још желео да никада не буде у праву - и то само зато што је он мали, а ти велики! Мислим да је један од задатака нашег времена, када се све доводи у питање, да се замислимо, да осетимо, да се загледамо у питања која се јављају свуда око нас и да покушамо да схватимо: одакле она долазе, како је могла да се појави таква неправилност или, пак, насупрот томе, да признамо себи да је дете можда у праву. 

То је могуће само у случају да од најранијег детињства успоставимо дијалог, а не монолог. Уколико дете мора да буде искључиво ухо, а родитељ искључиво глас, ништа нећемо добити. Несрећа је са родитељима у томе што они себе готово увек стављају у следећи положај: “Ја разумем, а ти не разумеш“. А, ако би родитељи говорили (а што је најчешће истина): “Не разумем, објасни ми...”, уистину би се много тога могло објаснити. Наиме, деца су увек спремна да објасне шта мисле, али само уколико не очекују да ће их посадити на једно место и убеђивати како нису у праву. ... Међутим, већина родитеља сматра да дете, уколико не говори њиховим језиком и не износи њихове ставове, говори бесмислице. Ја, разуме се, не тврдим да је дете увек у праву - наравно да није! Говорим о томе да његово питање, његове несавршене представе или начин на који оно види ствари често указују на врата која некуда воде, а не на затворена врата.

Митрополит Антоније (Блум)
Извор: saborna-crkva.com