Када су у рендгенолошком кабинету судско-медицинске експертизе слушали молебан после завршетка испитивања поводом идентификације моштију, почело је мироточење које је било праћено јаким благоуханијем. „Сви присутни су били сведоци тог чудесног догађаја“ – говори се у извештају игумана Свето Тројицког Александро-Свирског манастира оца Лукијана које је дао митрополиту Санкт Петербургском и Ладожском Владимиру.

У северо-источном углу Валамског архипелага налази се према свим ладожским ветровима отворено Свето острво. Овде, у пећини удубљеној у стени, пре петсто година се у молитвеним трудима подвизавао преподобни Александар Свирски. Пећина је омања. Када улазиш у њу, леђа дотичу камене стене. Кандила слабе светлости која горе пред иконама, довољна су да би осветлила површину келије. Преподобни Александар је овде провео неколико година. Како је речено у житију „од великог напора кожа на његовом телу постала је тако чврста, да се није бојала ни ударца камена“. У пећиници на Светом острву се молио светитељ када се као одговор на његове молитве чуо глас Пресвете Богородице: „Александре! Изађи одатле и иди на место које ти је раније указано, у њему се можеш спасити!“ И светлост је нестала...Преподобни Александар је отишао из пећине и иза стабала бора, који су стајали на стрмој стени, видео мирне воде Ладоге. Велика небеска светлост је сијала на тој страни где је текла Свир.

Тога дана преподобни Александар је напустио Валам и запловио ка Свиру. Овде се и задржао на том истом месту где је пре десет година преспавао на путу за Валамски манастир. После неког времена молитвена самоћа светога била је прекинута од стране залуталог за време лова, кнеза Андреја Завалишина. Завалишин је дуго испитивао преподобног како је он овде живео. „Ево већ седам година овде обитавам – модговорио је свети – и до твојег доласка нисам видео ни једног човека. Храним се травом која овде расте и хлеб нисам јео.“

Када је била прекинута његова самоћа, овде су почели пристизати људи. Монашке келије су градили на обали Светога језера а сам преподобни је живео у претходној колиби око које је било постројено братско гробље – Отхаднаја пустиња. Многи ученици Александра Свирског су и сами постали светитељи и оснивачи нових манастира. То је био и Андреј Завалишин који је на постригу добио име Андријана Андрусовског, затим Генадије и Никифор Важеозерскије, Корнелије Паданскиј, Терапонт Вознесенски, Касијан Соломењски... Читав простор између Оњеге и Ладоге је освећено обитељима које су они основали.

Сила молитве светог Александра Свирског била је необична. Познат је такав догађај. Градили су брвнару на каналу између два језера, откопали превлаку и вода из горњег Светога језера је пошла доле. Бујица је била тако јака да су се у опасности нашле манастирске грађевине и чинило се да их више ништа не може спасти но преподобни је призвао Христово име, осенио крсним знамењем ток воде и догодило се чудо!- ток је стајао.

Тако велика је била и прозорљивост преподобнога. Једном су богомољци давали своје прилоге манастиру и међу њима је био и Григорије који је стигао из Пидмозера. Он је пружио своју руку да би ставио свој допринос али ју је свети одгурнуо. Григорије је упитао Александра Свирског зашто он није примио милостињу. „Па ти мене не знаш!“ – рекао је он. „Тачно! – одговорио је свети –  Ја тебе не знам и лице твоје нисам видео, али твоја рука је тако оскврњена да се од ње смрад шири. Зашто ти своју стару мајку тучеш?“ Велики страх тада је обузео Григорија који је пажљиво скривао свој грех. Он је замолио за савете како да се исправи. Преподобни му је саветовао да тражи опроштај од мајке.

Ништа мање дивна није била и скромност преподобног. Причају да је једанпут када је он већ био игуман манастира који је основао, о коме се слава распростирала по читавој Русији, дошао код њега манастирски економ и рекао што код њих нестају дрва и да би требало некога слободнога монаха послати у шуму. „Ја сам слободан“- одговорио је преподобни, узео секиру и отишао у шуму.

Двадесет треће године боравка на Светом језеру, Александар Свирски је у време ноћне молитве видео тројицу мушкараца у белим одеждама, које су сијале „неизразитом  светлошћу“. То је сам Господ удостојио светога својим појављивањем у Тројству. „Александар Свирски –  пише у Историји руске цркве, архимандрит Макарије (Веретеников) – јесте јединствени православни светац, којем се исто тако као и праоцу Аврааму јавила Света Тројица.“

Није извесно да ли су ову чињеницу из житија преподобног Александра Свирског знали људи који су окупирали власт у Русији 1917. године, али је сигурно познато, да су своју сатанистичку кампању они почели управо од Александро-Свирског манастира.
Јесени 1918. године Олонецка ЧК је у манастир отправила одред под командом Августа Вагнера. Братија су покушала да се супротставе изругивању над светим моштима али војници нису марили. „Елементи злог стила“ су били ухапшени, манастир је опљачкан, а рака са светим моштима преподобног Александра Свирског сакривена.

Очуваност тела преподобнога који је свој земаљски пут окончао пре четири стотине година била је толико несхватљива за Вагнера, да је упркос очигледности у свом извештају он мошти назвао „воштаном лутком“. Не одлучивши се да их изложи како је требало по инструкцијама „ради разоткривања поповских обмана“, мошти су тајно, са испуњавањем свих мера тајности превезли у Лодејно поље и са најстрожијим обезбеђењем сместили у болничку капелу. Петога новембра 1918. године када су у дворишту Олоњецког затвора стрељали монахе Александро-Свирског манастира, била је назначена и ликвидација моштију... И тачно осамдесет година православна Русија је живела са мишљу да су свете мошти руског светитеља уништене сатанском влашћу. Господ, опет, није допустио ово.

Успут ћемо поменути, да је освајање Александро-Свирског манастира за Августа Вагнера завршено веома тужно. Оскврњавање моштију преподобног и пљачкање манастира је изазвало јак оптор по читавој Русији. Светитељ патријарх Тихон се обратио ка Совнарку и ВЦИК-у са протестима. Од Олоњецке ЧК су затражена објашњења. Управник ЧК је одговорио да све своје поступке и уредбе сматра „исправнима у смислу беспоштедне борбе са непријатељима комунистичких идеја и социјалистичке мисли“. 

Ово разјашњење би у потпуности задовољило бољшевичко руководство у Москви, да се у току преписке није открила сасвим пикантна чињеница: Август Вагнер, борац за комунистичке идеје и социјалистичку мисао, показао се као веома склон ка лоповлуку. Он је узео из манастира четрдесет комада предмета од сребра а у Москву је дао само девет. Остало сребро-тридесет један пуд је наводно предао „у комитет бедних ослобођеног Александро-Свирског манастира ради распрострањења међу онима којима је било потребно“. Да спроведе овај план, уз такво објашњење, разуме се није успело. Започето је специјално испитивање са свим последицама које су произилазиле за Вагнера.

Историја тражења светих моштију преподобног Александра Свирског које је започето од стране монахиње Леониде по благослову оца Лукијана, игумана обновљеног 1997. године Александро-Свирског манастира заслужује посебну пажњу. Основни део докумената је био уништен и по остацима је било потребно тражити необходне чињенице.

“Наша потрага – прича мати Леонида била је заснована на вери у то да  мошти светитеља који је лицем гледао Свету Тројицу нису могле бити уништене никаквим адским силама и да се налазе под посебним Божијим заштитништвом. Кроз архивна претраживања успели смо разјаснити да су 31. јануара 1919. године мошти биле извезене из Лодјејног поља у Петроград и смештене у затворени музеј анатомије Војно-медицинске академије. По сведочанствима радника, у годинама револуције се у главном музеју појавио експонат који је остао и незабележен у скрупулозно састављеним каталозима.

На основу антрополошких, иконографских и рендгенских истраживања закључено је да тајанствени „експонат“ представља у потпуности сачувану мумију мушкарца, која по узрасту, етничкој припадности, спољашним особеностима одговара опису који је састављен приликом првог обретења моштију преподобног Александра Свирског 1614. године.

Припадност „експоната“ ка канонизованим светитељима је потврђивало и оштећење на десној, благосиљајућој руци. Њихов карактер није остављао сумње да су та оштећења од узимања честица моштију. Необичан положај десне ноге: „ноге су лежале као код недавно преминулога, десна мало више а лева који степен у страну“ – је такође у потпуности одговарао опису који је направљен 1614. године.

Када се загледаш у земаљски живот руских светитеља, јасно видиш да су они били најбољи међу људима свога времена. И по уму, и по талентима, и по храбрости својој. Али сва та у свету тако поштована својства и дарови били су за светитеље несуштински и незначајни. Главни за њих су били смиреномудрије, молитвеност, покорност вољи Божијој, служење Богу. И Црква наша, када прославља светитеље, руководи се не њиховим земаљским заслугама већ заслугама пред Богом. И ту се грешке не појављују, везане за политичке симпатије или антипатије или за ситуацију у датом моменту. Не распадају се тела угодника Божијих, нетљеним проналази Црква њихове свете мошти. Не завршава се са погребењем и живот светитеља. После смрти они продужавају да учествују у земаљској историји, помажући свима који се срцем ка њима обраћају. 

Чудо, велико чудо се догодило у јулске дане у Санкт-Петербургу. Четирсто шездесет пет година после упокојења, поново се вратио нама грешнима, велики светац. И његов повратак је сличан светлости која расветљава зле зраке који су се згуснули над нашом отаџбином. У току те кампање из манастира и цркава су биле извезене шездесет три раке са светим моштима. Данас, после осамдесет година, милошћу Божијом све оне су обретене. Не означава ли то да се саборним молитвама Руске Православне Цркве, благодат Господња враћа у многострадалну Русију?

Николај Михајлович Коњајев
Са руског за фондацију “Пријатељ Божији” превео чтец Дејан Ђуричић
Извор: журнал "Русский дом" № 12. 1998.г.