Један савремени руски свештеник записао је: “Једном сам се сусрео са групом православних верника. Сва деликатност ситуације је била у томе што сам се познавао само са две особе из те групе, а ја сам, са друге стране, био одевен у грађанско одело. Две жене из те групе, очигледно поседнуте оним што називају “зилотизам”, препознале су у мени новог слушаоца. Куд ћеш боље: скромно одевен, са брадом, крсти се - очигледно “наш“. И, почеле су ми причати у шта и како треба веровати. Успут су предлагале како се борити са бар-кодовима, да треба канонизовати Распућина, Ивана Грозног, итд. 

У почетку нисам ступао с њима у разговор, једноставно сам слушао. Но, када је река њихових бесмислица, увреда и јереси прелила чашу, једноставно нисам више могао ћутати. Сви моји аргументи дочекани су са злобом, дајући ми до знања да ни ја, ни моје позивање на Библију, Свете Оце, историју Цркве, за њих није ауторитет. При том су се непрекидно позивале на некакве рукописне прокламације непознатих - тајних Стараца. Мени су сасвим беспоговорно рекле: “Као глупак си се родио, као глупак ћеш и умрети!” 

Вероватно би се на томе све и завршило. Али, тада се неко од познаника узбудио и рекао мојим саговорницама: “Како то причате? Па, то је свештеник!” Тада су се сви почели извињавати, падати на колена, кидати на себи мараме и крагне. А, мени је било болно да гледам то торжество лицемерја...” 

Ова истинита прича добро илуструје чест симптом духовне болести православних верника данас. Типична слика ове појаве: поједине жене које помажу у манастирима или при неком храму, “знају” сва правила, све шта “треба - не треба”, “ваља - не ваља”, и у томе подучавају свакога ко им се нађе на путу (чак до фанатизма, сујеверја и грубости), преиспуњене сопственим осећањем значаја који имају у тој средини, удворички се понашајући пред старешинама и владикама, а надмено према кроткима, неукима и онима који живе у простоти срца и без познавања правила. 

Можемо се и сами препознати у односу који смо, можда, некада имали или имамо према људима који су изван Цркве, који не живе литургијски и нису упућени у истине наше вере. Увек када сматрамо да је наше место у Цркви “загарантовано” - да нешто знамо, да се тачно зна где стојимо на Литургији (због чега смо у стању и да померамо друге), да смо нешто значајно постигли, да имамо одређене заслуге, чак и да самозадовољно играмо улогу жртве!, да живимо боље и честитије од “безбожних” људи којима смо окружени нпр. на послу - несагледиво смо удаљени од Христа и ближњих. 

У нама тада готово да и нема простора за покајање, смирење и живот Духа. Живимо неслободни - затворени у тамницу сопствених мисли и уверења, којима је утамничена и наша душа - једино што ћемо понети са овога света. Ако мислимо да смо ми као цариник из јеванђељске приче и друге видимо на месту фарисеја, извесно је да је истина обрнута: да је наша вера фарисејска и да смо испуњени (непрепознатом) гордошћу. Чак и ако се кајемо због својих грехова и молимо се усрдно, а затим се гневимо на ближње, оговарамо, судимо - и даље се нисмо померили са места фарисеја. Јер, покајање нису тек тренутне сузе, “грижа савести”, да би се затим све наставило као пре, већ покајање значи преумљење, промену ума и срца, промену живота.

Живот у Христу не значи “бити моралан”, “бити добар” и у свему исправан. Зар би зато Христос био распет и претрпео за нас страдања и смрт - само да бисмо ми били добри и “исправни”? И, зар смо заборавили да је први становник раја био - разбојник на крсту, који до тада нимало није био моралан и “исправан”? Живот у Христу је сложен, непредвидив (а тога се сви ми највише бојимо и зато се кријемо иза “правила”), испуњен падовима (који су наша шанса за учење, покајање и напредак). То је дуготрајан процес, ломан, болан, у коме наш стари човек умире у великим мукама, да би се родио нови, христолики, а опет, упркос свим искушењима и патњама, срце истинског хришћанина остаје у радости, смиреној, тихој, унутарњој, знајући да је Христово. 

Свако држање за правила крије у себи страх од живота, а страх увек рађа агресију. Држање за правила је “живот у облацима”, у свету идеја, а живот је несместив у крута правила, Христос је несместив у правила и идеје, Он је стваран, Он је Живот Сам. На крају, и човек је несместив у правила, а наша потреба да га под правила подводимо - извире из потребе да контролишемо друге, да њима владамо, а не да их волимо и разумемо. 

На ову појаву много је указивао Блажени о. Серафим (Роуз), називајући је “болест супер-исправности”, пишући о томе као о најопаснијој појави нашег времена јер управо она доводи до прореченог хлађења љубави међу хришћанима последњих времена и води у прелест. “Положај православних хришћана у модерном свету је исувише очајан да бисмо себи дозволили луксуз пуке “исправности”. Много је боље да будемо “неисправни” и мањкави, и да, прекоревајући себе због тога, ипак појемо и молимо се Богу са љубављу и жаром, према својој снази ” - Серафим (Роуз).

Извор: saborna-crkva.com