На жалост, међу нама је много рђаво васпитаних људи, и ми смо сви забринути што у храмовима има “дедица” и “теткица” (владика сурошки Антоније их је називао “православним вештицама”), који љутито изгоне из храма људе који су први пут ту ушли. Но, као свештеник ја тачно знам да ни једног човека који стварно тежи Богу “дедице” нису успеле да застраше. Да, они су нарушили поредак или натерали на плач, учинили човеку живот, у том моменту, горким и неподношљивим. Но, Господ је те људе утешио - Он им је Себе открио. А, “дедица” има свуда, и увек ће их бити. 

Кога је Христос изгонио из храма бичем? Трговце. Но, подсетимо се: шта је био Соломонов храм пре 2000 година? То је било једино место на земљи где су се људи молили истинитоме Богу. Није било другог свештеног места - земља се освештавала храмом у Јерусалиму. И, из тог највећег места Христос је истерао људе бичем... Зато се не треба чудити што таквих људи има у савременом храму. Иако их Христос гони, они се враћају, зато што је то место њихове трговине. Зашто се онда чудити и окривљавати Православље, када је то уобичајена ствар - таквих људи има свуда. И у синагоги, и у будистичком храму, и у Институту културе. 

Узгред, можда сте ви доспели међу старообредце: жестоки захтев “да се удаљите из женске половине храма” својствен је, пре свега, њима, тј. код старообредаца је строг однос према месту, где човек стоји у храму. У сваком молитвеном дому постоје таква места, која ће бити увек забрањена за непосвећеног човека и њему ће увек бити приговарано уколико уђе или се нађе у њима. Зато, дошавши у синагогу или xамију, могуће је добити ништа мање “пуњење” негативним емоцијама, ако забораве да изују ципеле пред улазом у xамију или не покрију главу у синагоги. 

Сви су људи различити. И у метроу, и у аутобусу, могу вас изгрдити - мање или више строго - у зависности од тога коме си стао на ногу. Но, ствар је у томе да је храм Божији отворен за све: за њега се не купују улазнице. Дође човек у храм - слава Богу! А, хоће ли се он одмах преобразити? И, од разбојника постати светим? Од цариника - јеванђелист? Од блуднице - Марија Египћанка? Од пијанице - кнез Владимир? Од чудног студента, који прислужује свећу пред испит (и можда засмета другима у молитви), свештеник Бога Живога? Но, може постати и Јуда, издајник, ругач Христов. О свему овоме говори историја Цркве. 

Црква није постала другачија - она је иста као и пре 2000 година, савршено одговара свом времену. Ваши пријатељи, који долазе у цркву, покушали су да вам објасне шта вам се, у ствари, догодило: предложили су вам да више гледате на себе него на друге. Ако те је неко изгрдио, опрости му. Преиспитај себе: у чему си ти добар? Можда сте и стварно нешто учинили. Али, вероватно је реакција била преоштра - ето, нашао се ту баш такав “дедица”. А, можда је Господ хтео да ви коначно проверите своје Православље: у чему се оно састоји код вас? Ето, наљутили сте се први пут у храму на човека, као на свог непријатеља, који је поступио према вама неправедно. Но, очито је да вам се то не дешава увек када дођете у храм да прислужите свећу. 

Ако би вас сваки пут истеривали, могло би се рећи да је то некаква чудна црква и да тамо нису сви нормални. А, ако се ово десило једном, закључци могу бити разни. Ако ви долазите Богу у православни храм, можете се присетити да - ко тежи Богу треба да се труди да прашта увреде, моли се за непријатеље, буде блажен, по речи Христовој, када вас неправедно вређају, понижавају... У књизи Светог Пајсија Светогорца има прича о људима којима се ништа не допада у Цркви. Ако питате муву: где је овде цвеће, она ће рећи: “Цвеће нисам видела, а ево ђубрета и нечистоте, могу рећи где их има много”. Ако се упита пчела где је нечистота, она ће се зачудити: “Каква нечистота? Ја сам видела само цвеће...” Тако и човек који хоће да види само блато, наћи ће га свуда. 

Ако ми у храм не идемо Богу, већ да бисмо нешто од Њега добили, то “нешто” ми и добијамо. Људи у таквим случајевима не добијају оно што су “наручили”, већ оно што  Бог хоће да им да. И понекад, Он им даје “по мозгу”: човек иде да упали свећу, а Господ хоће да му каже нешто важно. И, Он говори, а овај Га не слуша. Значи, треба некако оживети, пренути човека. И тада, долази “дедица” са брадом и започиње своје приговоре. Другари такође позивају да се на себе погледа (о себи критички промишља). Али, то је тако тешко - лакше је рећи да су сви унаоколо рђави, неправилно васпитани, агресивни, у чудним марамама. 

У младости, кад сам долазио у Псковско-печерски манастир, какве све људе нисам тамо сретао! Хор се скоро и не чује јер гомила народа заглушује појце. Сви се гурају на исповест. Чини се: дошао си да се озариш благим и светлим ликом Христовим - а ту срећеш некакву “њушку”, и од ње још заудара. Но, ја се сећам срећнијих тренутака у животу од тих! Такво чудесно стање заједнице са Христом, сусрета са Живим Богом - усред најнеочекиванијег окружења! И тада је ту било много таквих “дедица” са брадом. Сећам се схимника који су ишли са кутијама за прилоге, били су срдити - срдити, викали су ужасно на све. Међутим, све ово није сметало благодати. Тако се и дешава: дође ли човек у цркву да тражи своје, људско - своје људско ће и наћи, а дође ли да тражи Божије - добиће Божије.

Свештеник Алексеј Умински
Извор: saborna-crkva.com