Често виђамо просјаке у подземном пролазу који се надају да ћемо им спустити новчић у испружен длан. Понекад брзо прођемо поред њих, а понекад им, као из навике, дамо десет рубаља или ситан новац из новчаника. У томе нема ништа посебног. Наравно, жао нам је таквих људи, нарочито оних старијих. Зато им дајемо милостињу. То није ништа велико с наше стране. Томе не придајемо неки велики значај - живот тече даље. Али, један такав сусрет са просјаком је постао преломни тренутак у мом животу и оставио неизбрисив траг у мојој души.

Десило се то уочи Нове године пре седам година. У то време сам радила као глумица за фирму која се бавила организацијом активности за разоноду и забаву. Мислим да сам по први пут те године отишла у цркву. Обратила сам се Цркви јер ми је живот постао тежи од саме смрти, а онда је, уз Божју помоћ, то паклено стање очајања и безнадежности почело да се преображава у радост и наду. Осећала сам велику благодарност и желела да је искажем на неки начин. По занимању сам била глумица, а по природи веома нестална и нестабилна личност. Ишла сам “куда ме живот води”. У мом животу је постојала само једна стална жеља: желела сам да пронађем праву љубав, и да је имам заувек - истинску, неисцрпну и непромењиву љубав. Но на делу сам чинила све супротно овој жељи, јер нисам знала где да тражим и шта да радим да пронађем љубав. Њу сам пронашла једино у Цркви, у Богу.

Испоставило се да Бог воли човека и онда када он сам види колико је грешан. То је за мене било откриће и била сам веома срећна да сам најзад вољена. Била сам сигурна да волим Бога, Спаситеља, толико да не постоји ниједна ствар коју не бих учинила Њега ради. Заиста сам се тако осећала. Но, шта је осећање? Оно се једино може испитати на делу. Тако је и било.

Ову причу нисам до сада никада испричала. Иако догађаји који следе могу многима изгледати невероватни, за мене су они веома важни. Тада сам искусила Божју близину, Његово очинско присуство и љубав према сваком човеку, упркос његовом греховном бремену. Све зависи само од жеље коју човек има у себи: колико он прихвата ту близину Божју, колико искрено жели да спозна себе самог? Када је Бог близу, човек увиђа сопствену ружноћу. Будући да се сећам овог догађаја тако јасно после толико година, будући да ми још увек помаже да се “спустим на земљу”, да видим своје право лице и да се постидим сујете и гордости, сматрам да ми је ово искуство било на корист.

Дакле, десило се то када сам била попут бебе у цркви, када ми се чинило да је Бог узео моју душу под своје окриље и хранио је као што мајка храни своје најмилије детенце.

Враћала сам се кући са платом коју сам зарадила на неколико новогодишњих представа заредом. Плата ми је била новчаница од сто долара коју сам пажљиво сакрила у унутрашњем џепу своје ташне. Нисам намеравала да потрошим доларе јер сам их чувала за посебну прилику. А у ташни сам имала 60 рубаља. Ишла сам кроз подземни пролаз и одједном, без неког очигледног разлога испунила сам се таквим јаким осећањем љубави према Богу да ми се чинило да нећу моћи да га издржим. Сузе су ми текле низ лице у тој мери да ми је оковратник на џемперу био потпуно мокар. Преплавило ме је осећање такве неизмерне радости од које би човек могао да умре - толико велике да срце није могло да је издржи. Тада сам рекла: “Господе! Дао си ми такву љубав да је не могу поднети! Молим те, дај ми прилику да је употребим на делу, да је пренесем на друге!” Са таквим мислима и осећањима сам дошла до краја подземног пролаза и поново видела једног човека.

Виђала сам га баш на том месту неколико месеци заредом. Био је то млађи човек, не старији од 28 или 30 година. Болеле су га ноге. Изгледало је да болује од неког тежег облика проширених вена, иако је стајао без штака. У ствари је изгледао као неко сасвим здрав, висок и чврст. Обично бих му дала 10 рубаља. Овог пута сам била обузета узвишеним мислима, те сам аутоматски извадила десет рубаља, ставила му их у руку и била спремна да кренем даље. Тада ме је позвао: “Сестро!” Окренула сам се, изненађена.

“Ово је премало”, рекао је. 

Збуњено сам поново извадила новчаник и дала му преосталих педесет рубаља.

“Још увек није довољно”, рекао је молећивим гласом. Сузе су му биле у очима. Могло се видети да је заиста тужан. “Преклињем те, помози ми! Морам хитно на операцију. Хитно ми је потребно три и по хиљаде рубаља! Молићу се Богу за тебе читавог живота!”
Дословно ме је држао за руку. Отргла сам се и збуњено рекла: “Али шта да радим ако немам више новца?”

Нисам лагала; у том тренутку сам заиста заборавила да имам сто долара и ко је могао да очекује од мене да дам сто долара једном просјаку? Окренула сам се и кренула даље помало љута. Како је он био тако сигуран да имам код себе ту своту новца? Направила сам неколико корака и изненада чула глас, врло изоштрен и јасан, али не у ушима - био је то унутрашњи глас. “Значи, тако ме ти волиш.” Просто сам се укочила од запањености, чинило ми се као да ми се коса дигла на глави. 

Био је то први пут да сам тако нешто осетила. У исто време, глас који сам чула био ми је тако драг, као да га познајем читавог живота. Био је то глас пун љубави, најлепши на свету. Одмах сам се сетила речи: “Овце моје слушају глас мој, и ја њих познајем, и за мном иду.” Није било ни трунке прекора или окривљавања у том гласу. Било је то као да се видиш у огледалу, и да ти је препуштено да сам судиш о ономе што видиш. А тада сам се сетила оних 100 долара. Страшно сам се постидела и осећала горчину. 

Постидела сам се јер ме нико није кривио и горко јер сам увидела да сам потпуно неспособна да учиним нешто добро, а сва моја “узвишена осећања” су била добра само за позорницу - да забављају гледаоце. Какво сам неискрено створење! Молим Господа да ми да прилику да Му служим, а кад ми се иста пружи ја је избегавам! А најгоре од свега је да то сама никада не бих схватила!

Вратила сам се младићу и дала му новац. “Изволи три хиљаде. А код куће имам још петсто. Ако ме овде сачекаш, вратићу се и донећу ти новац” - рекла сам. Осећала сам се као постиђена ученица коју су ухватили у лажи. Млади човек је био запањен; видела сам да му је тешко да поверује да се то стварно дешава. Пажљиво је сакрио новчаницу испод манжете и промрмљао: “Не, не, нема потребе... довољно је... сакупићу... већ сам нешто сакупио.”

Погледао ме је и у очима му се видела велика захвалност. “Молим те, реци ми како се зовеш. Молићу се за тебе целог живота.” Рекла сам му своје име и упитала га за његово. И ја сам желела да се молим за њега. Још увек га помињем. Надам се да је операција добро прошла и да му је сада добро. 

Било како било, тог човека више никада нисам видела у подземном пролазу или ма где другде. Могу да додам да, иако у то време нисам имала новца, никада нисам имала разлога да зажалим што сам дала тих сто долара. Не само то, ускоро смо боље стајали са финансијама, а после неког времена се решио и наш стамбени проблем, који нам је уштедео много новца.

Знам да је мафија активна у подземљу, и да стављају просјаке да моле за милостињу. Зато сам се, када сам дошла кући, свим срцем молила да ће новац бити потрошен на добар начин, за лечење. Ништа друго нисам могла да учиним. Чињеница да тог човека више никада нисам видела подстиче ме да мислим и да се надам да је он сада здрав и да није сиромашан. А што се мене тиче, извукла сам закључак да је грешник толико глув, суров и превртљив да он не би био способан да учини иједно добро дело када Бог не би утицао на њега и његове животне околности. На мом личном искуству су се потврдиле речи: “Без Мене не можете чинити ништа.”

Свако може да сматра себе одговорним за сопствене грехе и падове; они су само наши, ничији други. А све што је праведно, добро и пуно љубави у човековом животу долази од милости Божје. Сам Бог се брине о нама и стара да стекнемо богатство на небу. Иако сматрамо да смо Његови, изгледа да смо превише далеко од свог призвања.

Јелена Громова