Ова прича се чита недељу дана пре почетка Великог поста (у Месопусну недељу), у дане када нас Црква позива да проверимо себе, своју савест, свој живот, пунотом хришћанске благовести, тј. пунотом Христовог учења, и да се, свако према својим могућностима, вратимо ка ономе што је главно, ка суштини Хришћанства. 

Многим људима се често чини да су управо обреди и обичаји оно што је главно у Хришћанству, да је главна лепота богослужења, као и могућност да човек кроз ту лепоту дотакне оно што је свештено, небеско и божанско. Но, Христова прича о Последњем суду открива нам да све то остаје бесплодно и непотребно, да све то остаје празна и мртва религија ако није засновано на љубави и ако не приводи к љубави. На концу, оно што ће нам судити јесте Љубав. И то не нека општа љубав, не љубав према апстрактном и нереалном човечанству, већ љубав према живом и конкретном човеку. 

У наше време, смисао љубави је потпуно извитоперен. У име љубави према апстрактном човечанству, безбожници данас захтевају од нас да мрзимо и прогонимо друге људе, да их сматрамо непријатељима. Бејах у тамници, говори Христос, бејах гладан, бејах жедан, бејах болестан... И шта то значи, ако не управо то да је Христос, једном и засвагда, поистоветио Себе са сваким човеком и да се, отуда, хришћанска љубав управо и састоји у тој немогућој могућности: да у сваком угледамо, препознамо и сретнемо Христа. 

Није нам заповеђено да испитујемо и анализирамо да ли је тај и тај човек достојан наше помоћи, да ли он заслужује нашу бригу. Није нам речено да треба да испитујемо зашто је неко бачен у тамницу, и зашто је гладан, и зашто је наг. Речено нам је да идемо к њему са љубављу, да у тој и таквој љубави - без икаквог запиткивања о заслугама, достојности, погледу на свет и убеђењима - сусрећемо свакога кога је Бог послао у наш живот, у мој живот. Опет и опет сазнајемо главну и најрадоснију тајну Хришћанства - тајну личности, која представља божанску вредност у сваком човеку. 

Управо ту је тајну одбацио и наставља да одбацује свет и идеологије које њиме владају. За те идеологије, човек је биће које одређују искључиво спољашњи фактори: класна или расна или национална припадност, корисност за своју земљу, заслуге или, напротив, грешке и преступи. Своји, туђи... Савезници, непријатељи... Ми, они... И сви као да ништа друго и не раде него што говоре о “ослобођењу” човека, о човековој “срећи”, о назначењу човека, о борби за светао, срећан и слободан живот. А у стварности, сви се они уједињују против човека, све њих покрећу страх, подозрење и мржња. И тако ће бити све док људи не схвате да волети човечанство, служити човечанству, не само да је лажно, него и немогуће уколико та љубав и то служење нису укорењени у љубави према конкретном човеку, према сваком човеку.

О. Александар Шмеман
Извор: saborna-crkva.com