У једном од наших древних манастира, деценијама живи у молитви и радости мати Ксенија, сада већ у позним годинама, сасуд Божије благодати, чије срце истински пламти љубављу према Богу, неодступно чувајући и ширећи радост, пред којом се смирују и најнемирнији, чију близину ишту тужни и обремењени, док је њен поглед непрестано загледан у Христа и љубав. Када је човек упита за савет, она смирено одговара: “Не знам... Ето...”. 

Међутим, ако се човек исто тако смири, носећи у својој души и мислима оно што га тишти и за шта тражи духовну помоћ, мати Ксенија одједном проговара, посредно или непосредно одговарајући човеку на његово унутрашње питање и муку. Док говори, човек осећа колико је умиљења и духовног меда у њој, а он се изобилно прелива и на све који јој са љубављу приступају. Једној нашој парохијанки, која је имала мисли о томе како јој је живот тежак и мучан, мати Ксенија је испричала: - Ето, баш сам читала, има дивних примера у литератури... Каже један човек: “Тешко ми је у животу...” А, духовник му одговара: “Видиш онај пламен свеће тамо? Е, узми лепо и стави прст на тај пламен”. А овај први гледа како ће да стави прст, има да се опече! И, духовник му каже: “Е, видиш, ти ни прст не смеш да ставиш јер ћеш да се опечеш. А, замисли цео да се печеш на ватри, у паклу! Е, то је тешко. Па, ти види да ли ти је стварно тежак живот... Само упореди са пакленим мукама...” 

Нешто касније, њена саговорница је, не изговоривши ни једну реч, осуђивала у мислима људе који су јој наносили неправду, да би одједном зачула умиљате и медоточне речи мати Ксеније: - Моја бака Ивана је тако говорила: “Треба имати стида увек”. Е, то је... 

Треба имати стида. Стида пред Богом прво. Ми кренемо нешто ружно да кажемо за некога, а бака нас одмах прекида, каже: “Не, не, никако! Никако ружну мисао, никако ружну реч! Само стид да сачувамо пред Богом”. А, онај што греши, он Богу греши, пусти њега, нека иде својим путем. Не гледај шта ради он, него ти сачувај стид. Стид у мислима, у речима, у поступцима, у свему. СТИД ЋЕ НАС СПАСИТИ. Тако је све моја бака Ивана говорила. Ако имаш стида у себи, нећеш ни у чему претеривати, нећеш грешити. Одмах се опомени тога, чувај стид у себи. Па, каже мени бака: “Погледај икону Распећа, дете моје. И види шта је све Господ због тебе претрпео. Сети се Његових мука, удараца, понижења, суза, страдања. А, то је све и због тебе поднео. А, ти се запитај како Му то враћаш, колико то цениш.” То жив човек не може да замисли које је Он муке поднео, то је нама незамисливо! Треба се подсећати стално на то. Е, пред тим Његовим мукама, пред том љубављу Његовом, пред тим ми треба да имамо стид. Па, кажеш себи: видиш, шта је све Он издржао, а шта ја све радим, како заборављам на Њега! Он је живот Свој дао за мене! Боже, како сам ја мален пред тим... Шта сам ја - ништа! 

Треба стид сачувати. И треба причати само оно што треба и што се сме. Треба стид и у речима сачувати. Па, кад кренеш да причаш, а ти се прво тога сети. Па, кад кренеш да судиш, опет се тога сети. Да нас Бог само сачува од осуђивања других! То је велики грех! Ми треба сви да станемо пред Страшни Суд Христов, а судимо стално другима. Па, и за то ће нам се судити. Каже се: што више љубави човек носи у срцу, то више Бога у себи има. И, што више мржње и осуде носи у срцу, то више демонског носи у себи. А, мислима и речима човек најбрже згреши, и не схвати да је то урадио. Зато треба причати само оно што треба и што се сме. То Бог покаже смиреном срцу шта треба да каже. 

Каже се: ко баца храну, неће му помоћи ни 10 манастира да сазида, неће га то спасити. Толики је грех бацати храну. То је хлеб насушни за који се молимо у Молитви Господњој, а онда бацамо оно што је Бог благословио. А, да нема те хране, умрли бисмо од глади. Не знамо да ценимо. Храна нам је и живот и здравље, а ми ако се ружно односимо према њој, вређамо Бога. Ако мислимо да имамо довољно хране и да она може да се баца, то значи да смо се погордили и да не поштујемо шта нам Бог даје. 

Секо, немој никад у цркву непристојно обучена, голих руку и ногу, са намером да те други виде. Не гледај шта ко ради по цркви, само ти свој стид чувај. Ето, немој да се љутиш што ти ја тако кажем. Каже се: кад знаш неку важну истину и не кажеш је ономе коме она може да користи, чиниш грех. Морамо стално бити у истини. Кажеш то са љубављу, ево, као ја теби сад, са љубављу ти кажем да не идеш голих руку и ногу у цркву на молитву. Нека је и вруће, ти увек нешто огрни. Треба стид сачувати.

Видиш, мила, како је важно све шта се пред децом прича. Једна реч, једна прича, један догађај може да одреди цео живот детету. Треба знати које ћеш приче да му причаш, шта ћеш га учити. Многи родитељи хоће да им деца завршавају високе школе, да путују, да буду важни, а немају стида пред Богом. Заборављају какав им је свети задатак Бог дао. Није то само родити, него га треба за Бога васпитати, за Бога припремити. Неће Бог да те пита на Страшном Суду који ти је факултет дете завршило, него: јеси ли му припремио душу за Бога. То ће да те пита. Тежи ће ти бити тај одговор, него шта си радио са својом душом. Јер, дете је немоћно, мало, ништа не зна, у свему зависи од тебе. А, теби је дато, ти знаш за Бога, па се мораш мало и потрудити. А, можда ти све најбоље желиш, да га васпиташ за Бога, али не мислиш некад шта причаш. Па ти излети пред дететом нешто што њега може да повреди или обележи за цео живот. Стид, само стид пред Богом да сачувамо.

Извор: saborna-crkva.com