Хришћанин увек мора да се уздржава од свега излишног, да се труди да све ради по мери, онолико колико је то неопходно и колико користи, а све оно што је прекомерно, и души наноси штету да одсече. Када се поштује мера у храни она служи да се човек поткрепи и даје му снагу за труд у славу Божију, за духовни и телесни рад, даје му снагу да се моли, да чини метаније итд. Лишавање себе неопходне количине хране, тј. неразумни пост исто као и прекомерност одузима снагу, спречава човека да одржава одређени, ритам свог живота који је користан за душу. 

Наслађивање укусном храном је веома штетно по духовни рад, оно отупљује укус за све духовно, развија сладострашће, жељу за сталним тражењем неких нових телесних осећања, а у душу се усељава осећање неког незадовољства “сивим” животом, човек почиње да очекује и да тражи нешто снажније и сензибилније, и то више не само у храни него и у другим испољавањима своје чулности. Зато од прождрљивости до распаљивања блудних страсти треба само мало. Због тога чревоугодије проузрокује и нарушавање поста, а то већ удаљава човека од Цркве, од Бога. 

Чревоугодник није способан да се бори са многим другим страстима, док је пост, напротив, оружје против многих страсти. Такође, грешно је ако човек заборави да се моли пре јела, нарочито због нестрпљиве жеље да што пре почне са јелом. Врло је штетно јести из досаде, очајања и доколице. 

Тешка страст која стоји тик уз прождрљивост јесте пијанство. Свако зна колико несреће ова страст свуда доноси. О томе колико је пијанство погубно по здравље, по психу, по односе с блиским људима – о томе много говоре и они који верују и они који не верују у Бога. Несрећа је у томе што човек који пије тешко може да избегне повод за пиће и да се клони алкохола, јер без пића у друштву не пролази ниједан догађај – ни мали, ни велики, ни радостан, ни тужан. Притом сви сматрају да им је дужност да пажљиво мотре на то да ближњи пије, јер се плаше да без тога неће бити “расположења”. 

Тако је и сад, и међу верницима, тим пре што је за сваког хришћанина вино нарочита супстанца, као хлеб и уље, који су освећени тиме што се често користе у богослужењу; чисто црвено вино и специјално испечен хлеб – просфора, служи за обављање свете тајне – Евхаристије. Због тога и на хришћанским празницима увек има вина и није грех ако човек мало попије како би се поправило празнично расположење, али су у наше време људи постали толико слаби, толико се не уздржавају, да се за празничним столом готово увек неко напије. 

Раније је чак и по манастирском уставу монасима било дозвољено да попију до две чаше вина за трпезом, али треба имати у виду то да су људи тада били много снажнији и уздржанији и да вино на њих није имало такво дејство. У наше време треба бити крајње опрезан, и кад човек зна да има слабост према пићу треба унапред да се припреми врло строго на то да се или уопште не дотиче пића или да поштује тачну меру. 

Сада се вино често пије и за време поста, што представља очигледно нарушавање, јер је у црквеним типицима јасно написано кад се у посту може употребљавати вино, а то је у случају неког празника.

Запамти, брате, следеће: иако вино испочетка изгледа као врло фина, пријатна ствар и безазлена ствар, демони веома воле да хватају слабе људе на ову удицу – често и једна чаша човека лишава будности и опрезности и ђаво већ припрема мрежу греха, у коју лако упада онај ко се чак и мало заборавио и опустио. Какве само безумне поступке људи чине у пијаном стању, често имају очигледне нападе беса, потпадају у потпуну зависност од злих духова, “играју како они свирају”, често их зли дуси доводе до самоубиства. 

Господ у Светом Писму директно говори да се пијанице неће спасити. Пијаница у вину тражи радост и весеље, хоће да се заборави, да избегне патње овога света, али сила у вину која весели и греје срце је слабо подсећање и слаба слика у поређењу с оном радошћу и духовним весељем којим се већ радује и весели свако ко истински верује и извршава заповести Христове. Благодат Божија коју шири јеванђељско учење испуњава сваког ко поштује реч Божију и живи због ње – то је вино које весели и опија и које води у Царство Небеско! 

Људи су у сва времена сматрали да најстрашнији грех представља нарушавање шесте заповести – убиство – лишавање другог човека највећег дара Господњег – живота. Исто толико страшан грех јесте самоубиство и убиство детета у утроби – абортус. Врло близу томе да почине убиство јесу они који у гневу допуштају себи тучу, наносећи другом ударце, ране, повреде. Тако греше родитељи који се сурово опходе према својој деци и туку их за најмању кривицу, па и без икаквог повода. 

Често у грех туче падају људи који прекомерно употребљавају вино. Тучњава је међу младима је постала уобичајена ствар, они често једни другима наносе озбиљне повреде, готово се убијају ни због чега или ради тога да покажу своју “мушкост”, да покажу своје “ја”. Али, зар је то храброст? Најчешће такви “јунаци” једноставно не умеју да угуше у себи страст, делују у наступу гнева и мржње, под утицајем сатанске злобе. 

Ми хришћани знамо да се права храброст показује управо у чврстом, стрпљивом и постојаном супротстављању страстима, непотчињавању њима. Ко је храбрији: они кротки, физички слаби, ћутљиви и покорни хришћани – младићи, девојке, мала деца, мајке, заједно са својом новорођенчади, који су без противљења ишли на муке ради Христа, добровољно се предавали мучењу, трпели нечувене поруге или оне “мушкарчине” које су за једну увредљиву реч спремне да ближњем разбију нос и да потегну нож због ситнице? Занимљиво је како би се такви људи понашали кад би били подвргнути мукама и кад би се од њих захтевало да се одрекну своје вере? Највероватније би се или одмах одрекли или би почели да проклињу оне који су их увредили, да шкргућу на њих зубима, да покушавају неког да ударе. А хришћани су се увек молили за своје мучитеље и џелате. 

Сад се често могу чути оправдања да у животу владају “вучји” закони и да кротост није увек корисна и могућа. Како се онда такве мисли слажу са хришћанским законом? Коме су онда упућене речи Самог Господа: “Научите се од Мене, јер сам кротак и смирен срцем” или заповест – када те ударе у десни образ, окрени и леви. 

За ове грехове су криви и они који друге подстичу на тучу, који трују људе сплеткама, лажним оптужбама и клеветом, који хушкају људе једне против других, који завађају блиске људе, они који уносе раздор у околину. Они треба да знају да чине ђаволско дело, јер и сама реч “ђаво” значи клевета. 

Неблаговремено указивање помоћи болеснику, ономе ко је на умору, равнодушност према туђим патњама треба сматрати за пасивно убиство. Нарочито је ужасан сличан однос деце према старим и болесним родитељима. На ово се односи непружање помоћи човеку, који је доспео у неприлику: бескућнику, гладном, човеку који се дави на наше очи, ономе кога бију или краду, унесрећеном у пожару или поплави. 

Али ближњег не убијамо само рукама или оружјем него и суровим речима, грдњама, ругањем, смејањем туђој несрећи. Свети апостол Јован каже: “Сваки који мрзи брата својега јесте човјекоубица” (1 Јн. 3, 15). Свако је на себи осетио да зла, сурова и отровна реч рањава и убија душу. Ништа мањи грех не чине они који младе душе лишавају части и невиности развраћујући их физички или морално, гурајући их на пут разврата и греха. Блажени Августин каже: ''Немој да мислиш да ниси убица ако си ближњег навео на грех. Ти развраћујеш душу саблажњеног и крадеш од њега оно што припада вечности.'' Позивати младића или девојку на пијанке, насилно опијати онога ко не пије, подстицати на освету због увреде, саблажњавати развратним призорима или причама, подсмевати се невиним, скромним људима, наводити на кршење поста, бавити се подвођењем, оставити стан на коришћење за пијанчење и развратне скупове – све је то саучесништво у моралном убиству ближњег.

Ахимандрит Лазар Абашидзе
Извор: manastirglogovac.blogspot.rs