Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се“, (Фил. 4, 4) узвикује свети апостол Павле. Па још додаје: „Не брините се ни за што.“ (Фил. 4, 6) А ја, сав у грчу због брига премногих и несигурности сталне, помишљам: Како да се радујемо, добри наш Апостоле, кад ми се чини да тако мало разлога радовању има? Куд год да се окренемо и кренемо, на коју год страну поглед да упремо, све нас од радости одвраћа. С које год стране с набрајањем да почнемо, све туга и невоља.

Почнемо ли од народа нашег – народ наш, у свеукупном трајању свом, на нижим гранама био није. Никад дубље пао није, а још му се крај паду не види. Заборавили смо већ кад нам је несрећа на вечеру дошла, а ево је и на ручковима и вечерама многим. „Неста радости и весеља с поља роднога, у виноградима се не пјева и не подвикује.“ (Ис. 16, 10) Само трње и чкаљ ниче и ђика на земљи народа мога. (Ис. 32, 13)

Ако пођемо и шире од народа нашег, на шта ћемо наићи? Свуда само јад и чемер, терор и погибија. Свакој правди и закону траг се заметнуо. Силницима нико ни да помисли на пут да стане. Нико гласа ни диже. Гледамо како разорише градове и земљу једног народа слабог, како га робе и пљачкају и још – свој злочин и дивљање „ослобођењем“ називају. Питамо се, ко је следећи којега ће чизметинама својим смрвити. Па онда ове болештине којима нормалан човјек почетак не зна и крај им не види. Да ли да престанемо да живимо, да не дишемо више, да бисмо се од њих одбранили? А тек кад бисмо о својим, личним, бригама и стрепњама; о својим смушеностима и несигурностима, рачунима плаћеним и неплаћеним, кредитима до гуше нараслим…

Али и даље стоји Апостолов позив, речен и поновљен, да се радујемо и ни о чем да се не бринемо. Помислио би човјек да је Апостол свој позив о безусловној радости са мека душека упућивао, лагодни живот водећи. А не, далеко од тога. Ако се ико на овој земљи напатио, онда је то свети апостол Павле. Много је он боја поднио, у смртној опасности, не једном, бивао; тамнице често походио. Онако мали и слабашан, од Јудејаца „пет пута по четрдесет мање један ударац“ је добио. „Три пута сам – вели – био шибан, једном каменован, три бродолома претрпио“. „У опасности на ријекама, у опасности од разбојника, у опасности од свога рода, у опасности од незнабожаца, у опасности у граду, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом; у труду и напору, често у неспавању, у гладовању и жеђи, често у постовима, у зими и голотињи.“ (2. Кор. 11, 23–27)

Апостол нас зове да се радујемо у Господу а да се оставимо преварних радости због трица и крпица, па макар то биле куће големашке, брда и долине, јахте и лимузине. Све је то испразно, у томе праве радости нема. Заиста, зар нас толики несрећници около нас, који су то све стекли и награбили, не увјеравају у то.

Има само једна радост, која човјека може испунити до краја, а то је радост коју само Бог подарити може. „Јер Царство Божије није јело ни пиће – вели свети апостол Павле – него праведност и мир и радост у Духу Светоме“. (Рим. 14, 17) ”Не брините се ни за што – вели даље Апостол – него у свему, молитвом и мољењем, са захвалношћу, казујте Богу жеље ваше“. (Фил. 4, 6)

Богобојажљивом Језекији стиже порука од моћног цара асирског да се узалуд не упиње, ништа га од ропства избавити не може. „А кад Језекија прими књигу из руку посланика и прочита је, отиде у дом Господњи и разви је Језекија пред Господом. И помоли се Језекија Господу.“ (2. Цар. 19, 14–15) И Господ му је помогао. Ово, да развијемо пред Господом муке наше, савјетује и нас свети Апостол.

Тако често срећемо наше познанике и пријатеље, снуждене и обремењене, са замућеним погледима, без имало радости у очима. Спопала их нека депресија – веле – живот им се онемилио. Ходају као пребијени. Хоће да своја бремена сами носе, клецају и падају под њима. Упрте се да одговоре тешким и претешким питањима сами изнађу; преврћу својим малешним умовима небеса и поднебесја. Ево одговора и њиховим мукама. „Не брините се ни за што, него у свему, молитвом и мољењем, са захвалношћу, казујте Богу жеље ваше. И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу.“ (Флп. 4, 6–7)

Хоћеш ли да вратиш изгубљени мир и радост, врати се Господу, развиј пред Њим муке своје, испричај се с Њим као са својим најбољим пријатељем, као са оцем, мајком. Зна Он све муке твоје, не бој се, види Он шта теби треба, али хоће да то из твога срца чује. Нема ништа што ми Њему не бисмо могли рећи и повјерити; не постоји проблем који Он не може ријешити.

„Сви могу говорити да је Бог далеко, само хришћанин не. Јер, оваплотивши се, поставши човек, Господ Бог постаде близу свима нама. То више ни по чему није неки наднебесни, далеки, недосежни, трансцедентни Бог, већ је ту са нама, међу нама и у нама, Бог наше непосредне стварности и очигледне доживљености. То је Емануил – с нама Бог.” (Мт. 1, 23) (Св. О. Јустин)

Да не помислимо да нас Апостол савјетује да сад „све четири увис“, па да „бригу на весеље“ ударимо, и баш стварно ни о чему бригу да не водимо. Далеко од тога. Није ни Апостол тако чинио. Него нам вели, кад све своје слабашне снаге упремо и сами учинимо што нам је чинити било, од себе урадимо што смо могли, онда да дођемо пред Господа с молбом, да Он наше тегобе и бремена наша преузме. „Све своје бриге положите на њега, јер се он стара за вас“ (1. Петр. 5, 7), савјетује нас свети апостол Петар. Дакле, „подај Господу пут свој, и уздај се у њега, он ће учинити“ (Пс. 37, 5).

Ето, чусте како да вратимо радост и да нам се прену кости потрвене. (Пс. 51, 8) Отресимо се непотребних мисли, брига и бремена, отпетљајмо срца своја од свега чиме смо их запетљали, распростримо пред Богом муке своје и повратићемо мир Божији који превазилази сваки ум. „А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вјери, да изобилујете у нади силом Духа Светога.“ (Рим. 15, 13)

Протојереј Василије Томић
vasilijeprotatomic.com