Свети преподобни Јоаникије, Девички Чудотворац Prepodobni i bogonosni otac nas Joanikije, veliki cudotvorac Bozji u nasem narodu, rodio se u predelima Srpske Dioklitije (ili Duklje), od roditelja poboznih i imucnih, no koje on potom prevaziđe poboznoscu i bogatstvom duhovnim. Rodio se u drugoj polovini 14. veka i ziveo na zalasku slavnog Srpskog carstva i slobodne drzave, pred pocetak strasnog i mnogovekovnog ropstva agarjanskog, u koje potom zapade Srpski rod. Sigurno da je Promisao Bozji hteo kroz Svetog Joanikija da nagovesti i pokaze verujucem narodu Srpskom i svima pravoslavnim hriscanima na Balkanu, da je glavna i bitna sloboda ona duhovna sloboda, kakvu je stekao Sveti Joanikije svojim zivotom pred Bogom i u Bogu, i da svi mi pravoslavni hriscani na zemlji treba da se najpre borimo za tu duhovnu, Hristovu slobodu, bez koje svaka druga sloboda nije prava ni potpuna. Jos je kroz Svetog Joanikija Cudotvorca Bog hteo da pokaze vernim ljudima Svojim da je Duh Bozji svagda prisutan među hriscanima, i da Bog nikada ne napusta narod svoj ako Mu on ostane veran do kraja. I zaista je tako i bilo. Jer su pravoslavni Srbi, potpomagani kroz mnogobrojna iskusenja predugog ropstva Turskog blagodatnim i cudotvornim prisustvom i dejstvom Bozjim i Svetitelja Njegovog Joanikija Devickog, sacuvali svoju veru i duhovnu slobodu u Bogu, a onda su sa verom i pomocju Bozjom stekli ponova i svoju nacionalnu i drzavnu slobodu. Slobodu svoju u Gospodu, koja se sastoji u vernom hođenju i zivljenju pred Bogom u pravdi i istini i u neodstupnom tvorenju svake zapovesti Bozje, stekao je Sveti Joanikije kroz mnogobrojne bogougodne podvige svoje, koji su samo jedinom Bogu bili poznati. Jer od rane mladosti svoje on sebe svet posveti Bogu i zivotu za Boga, zbog cega i napusti svet i vrevu svetsku i udalji se u pustinju, to jest u jednu zabacenu klisuru Crne Reke (na Ibru), gde molitveno samovase i tihovase u jednoj tamosnjoj tesnoj pesteri. Tu svoju tamnu pecinu Prepodobnik Bozji ubrzo pretvori u svetli hram Bozji, jer u dusi svojoj izgradi sveti i nerukotvoreni hram Bozji u Duhu, a zatim i samu tu pecinu pretvori u hram Svetih Arhanđela Bozjih. Kada se zatim slava podviga Svetiteljevih pronese po okolnim krajevima i među svim verujucim ljudima, koji zbog toga u velikom broju pocese dolaziti Prepodobnome, Joanikije tada napusti svoje mesto podviga i odbeze u neprohodne krajeve Drenicke, gde se sakri u gustu sumu zvanu Devic, po cemu kasnije i bi nazvan Devicki. Tamo se skloni u dolinu jednog sumskog potoka, i prebivase u supljem stablu jedne bukve. I ovdasnji njegovi veliki i bogougodni podvizi poznati su jedinome Bogu Svevidecem, ali se iz dara cudotvorstva Svetiteljevog vidi koliko su oni bili veliki i ugodni Bogu. O njima se delimicno govori u starim Zitijama i Sluzbama napisanim Svetom Joanikiju (o cemu se moze nesto vise videti pod 26. aprilom, kada se po drugi put slavi spomen ovoga Prepodobnog). Kroz te svoje mnoge i naporne podvige, kroz raznovrsna iskusenja pricinjavana mu od demona, Svetitelj Joanikije izasao je kao iskusan i slavan pobednik, sto se vidi i iz toga sto mu je Bog dao cudotvornu moc i vlast nad necistim dusima i njihovim pagubnim dejstvima. Na ovom novom mestu svojih novih podviga Sveti Joanikije je uskoro podigao crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice, i tako postao prvi ktitor novog manastira Devica, koji i do danas postoji. Nesto kasnije, drugi ktitor manastira Devica postaje i tadasnji Srpski vladar, despot Đurađ Brankovic (1427-1456. g.), u znak zahvalnosti Svetom Joanikiju za cudesno isceljenje njegovim molitvama despotove bolesne kceri Mare. Kasnije je manastir Devic stekao ne malo monasko bratstvo, pa su manastirska bratija jos dograđivala manastir i manastirsku crkvu. Po prestavljenju pak Prepodobnog Joanikija, a to je bilo 2. decembra 1430. godine, podignuta je mala crkvica na njegovom grobu, koja i do danas stoji nepovređena, dok su ostala manastirska zdanja mnogo puta bila rusena i ponovo obnavljana, blagodatnom pomocu Svetog Joanikija i trudom blagocestivih zitelja manastira Devica i okolnih vernika. Odmah po blazenom prestavljenju i cesnom pogrebenju Svetog Joanikija, pocela se projavljivati njegova bogodana cudotvorna i celebna moc. Zbog toga je pobozni narod obliznjih i daljnih krajeva poceo priticati njegovim svetim mostima i prositi od Svetoga blagodatna isceljenja za duse i tela svoja. A divni Cudotvorac Devicki bogodarezljivo isceljivase sve bolesti i nemoci onih koji mu sa verom i ljubavlju pribegavahu. Ali, isto tako, Svetitelj ponekad i kaznjavase, i to one koji Boga ne postovase i sveti manastir Svetiteljev napadase. Evo jednog takvog primera, koji je zabelezio sveti vladika Ohridski i Zicki Nikolaj, u svom "Ohridskom Prologu". Za vreme Prvog svetskog rata i austrijske okupacije dođe u manastir Devic jedan oficir, Mađar, s odredom vojske. On dovede igumana, Damaskina, u grobnicu pred civot Svetog Joanikija, i upita ga sta ima pod kamenom plocom? "Svetinja", odgovori mu iguman. "Kakva svetinja", nasmeja se oficir, "tu su nekakve stvari skrivene". I naredi odmah vojnicima, da pijucima lupaju i odvaljuju plocu. No dok se to vrsilo, oficira spopadne muka po sredini tela. On legne u postelju, i pred vece toga istog dana umre. Uplaseni vojnici napuste i zapoceti posao i manastir, pa pobegnu. Tako se Sveti Joanikije pokaza strasan neprijateljima svetinje Bozje i neodoljiv pobornik pravoslavnih. Slicno cudesno delo ucini Svetitelj i za vreme Drugog svetskog rata, kada u njegov manastir navalise muslimanski nasilnici i tlacitelji pravoslavnih, takozvani balisti. Oni napadose na manastir Devic i razorise skoro sva njegova zdanja. No kada htedose da razruse i crkvu nad grobom Svetog Joanikija, bise spreceni na taj nacin sto se nekima od njih ukocise ruke i prsti zalepise za drske od budaka i pijuka, tako da ostadose na mestu nepokretni i skoro okamenjenih ruku i prstiju. Tek posle mnogih molbi i molitava Svetitelju, on im se smilova i oslobodi uzetosti ove bezboznike. Tako se, i ovde pokaza sila vere hriscanske pravoslavne i svetiteljska moc i cudotvornost Svetog oca Joanikija. Divna su i mnogobrojna cudesa Svetog Joanikija, ucinjena od vremena njegovog preseljenja sa zemlje na nebo pa sve do nasih dana. Neka od najnovijih cuda njegovih opisana su pod 26. aprilom, a ovde cemo spomenuti jos neka koja tamo nisu izneta. U neko vreme turskog ropstva bese zapusteo manastir Devic, te se u njemu ne pojase pesma Bogu. Tada neki pravoslavni hriscanin po imenu Milos, iz Hercegovine, spremase se da ide u Jerusalim na poklonjenje tamosnjim svetinjama. I bas kad je mislio krenuti na put, javi mu se Sveti Joanikije u snu i rece mu, da ne ide u Jerusalim. Bolje ti je, objasni mu Svetitelj, da ides u Devic i tamo moju crkvu pocistis i uredis nego da ides u Jerusalim. Milos poslusa i dođe u zapusteni Devic, pocisti ga, uredi, i ucini te ponovo propoja. Tu se onda Milos zamonasi i ostane do kraja svoga zivota, sluzeci Bogu i Svetitelju Bozjem Joanikiju. Cudotvornost Svetog Joanikija privukla je u njegovu obitelj manastir Devic jos jednu dusu, koja se potom predala bogougađanju. Rec je o prepodobnoj podviznici Efimiji monahinji, u narodu poznatijoj pod imenom blazena Stojna. Stojna je zivela u proslom veku. Rođena je u selu Lopizima kod Sjenice, u kuci Zarica, sada sasvim raseljenoj zbog zuluma turskog i agarjanskog u Srbiji. Stojna je od detinjstva bila cobanica ovaca. Kao cobanica ona je jednom udarila jednu nemirnu ovcu, no udarila je tako da je taj udar naneo vise bola savesti i srcu Stojninom negoli telu ovcijem. Taj udar nije bio smrtonosan za ovcu, ali je Stojna zbog toga mnogo plakala. Uvece je Stojna doterala ovce domu oca svoga, ali ih ujutru nije vise isterala na pasu, jer se te noci razbolela. U bolesti svojoj Stojna umoli bracu, da je odvedu Svetom Joanikiju u Devic. I braca je zaista i odvedu Svetitelju. Kada je stigla do hrama ovog Bozjeg Cudotvorca, Stojna polozi lice svoje na njegov civot, i nije se mogla lako rastaviti od civota i od mnogih suza. Kroz nekoliko dana, njoj se u Devicu potpuno povrati zdravlje, i ona od tada ostane u manastiru, gde se zatim i zamonasi i ostane pod imenom monahinja Efimija. Mnogobrojna su i neprekidna sve do danas cudesa Svetog Joanikija, cinjena Bogom preko njega mnogim i mnogim ljudima, i to ne samo pravoslavnim Srbima, nego cak i inovernim Siptarima i muslimanima. Tako je Svetitelj ucinio i sledece divno cudo. U potoku ispod manastira Devica nalazi se sveta vodica, agiazma. Na tu vodu odvode bolesnike i umivaju ih radi isceljenja, jer se tu u blizini podvizavao Sveti Joanikije i podvizima svojim osvetio i prirodu vode. Kraj te vode stajao je jedan bakreni tas, gde su zahvalni ljudi metali novac. Neki Arnautin ukrade taj tas i odnese ga svojoj kuci. No on zbog toga polude, i bi od srodnika donesen pod civot Svetiteljev. I sluga Boga Covekoljupca Joanikije milostivo isceli ovog Arnautina i povrati mu izgubljeni razum i pamet. Najzad, da spomenemo i ovo cudo Svetog Joanikija. Za vreme poslednje obnove manastira Devica (posle Drugog svetskog rata), neki roditelji dovedose u manastir svoju sumasisavsu devojcicu, moleci od Svetog Joanikija isceljenje za nju. I zaista, posle molitava u manastiru, po blagodati Svetoga, devojcica bi sasvim isceljena. Ona je potom odrasla i udala se, i sa svojim zdravim decacicem, koga je u braku dobila, redovno otada dolazi u manastir Devic na poklonjenje i blagodarenje Svetitelju Bozjem Joanikiju Cudotvorcu. Tako je divan Bog u Svetima Svojima, i u ovom Svetom Joanikiju, novom Cudotvorcu. Njegovim svetim molitvama neka Gospod Svemilostivi i nas pomiluje i spase. Amin.