За српски народ старац Тадеј је био прави Божји благослов. Многи су у његовим речима и поукама нашли подршку и утеху. Данас вам нудимо сећања на старца Тадеја протосинђела Драгана Митровића, старешине храма у част Васкрсења Христовог у Подгорици, у Црној Гори. Отац Драган је дуго година био духовно чедо оца Тадеја.

Можете ли да нам кажете како сте упозали оца Тадеја? Како је то било?

Негдје 73. године, радио сам на украшавању једне цркве. Радио сам рељефе и уопште друге умјетничке радове на тој цркви и тада је један познати Драги Живановић, у вријеме јаког комунизма, који је био цивил, али дубоко побожан, уз градњу цркве, којој је био потпуно предан и посвећен, организовао и предавања, позивања духовника. Тако да први излазак старца Тадеја је био ту, при тој цркви, у том парохијском дому, гдје је он одржао своје прво предавање. Не може се рећи да је то било класично предавање. Значи, прије тога су читали акатисте, помолили се Богу, послије тога је било кратко уводно предавање и људи су слободно постављали питања на која је он давао одговоре. И на крају је била та агапија, заједничко послужење, сви ти мјештани, парохијани, вјерници, донесу понешто што имају и сви се заједнички послужимо. Тада сам ја први пут срео и упознао старца Тадеја и на мене је оставио огроман утисак, видјело се да је то једна благодатна, света душа. И од тада сам редовно, годинама ишао код њега у манастир да се исповједам и да тражим духовне савјете.

Старац Тадеј је као дијете био много осјетљив, болијешљив, и сви су доктори сматрали да је кратког живота, били су га отписали доктори и сами родитељи. Међутим, Бог га упути на познатог молитвеника и духовника Амвросија у Миљкову, Руса. И уз тог старца он је примио ту благодат. Он га је првенствено усмјерио у тој умно-срдачној молитви и не само у умно-срдачној молитви него у љубави, којом је посебно био тај старац Амвросије испуњен и то је пренио на старца Тадеја. Послије тога старац Тадеј је био потпуно скривен у своме манастиру, за њега се уопште није знало и рекох вам, први тај његов излазак у свијет је био по благослову његовог тадашњег епископа. Брат Драги о којем сам малоприје говорио је тражио од епископа благослов и он је по благослову изашао из манастира и то је била прва његова бесједа и контакт са народом. Од тада он почиње да исповиједа и духовно руководи. Међу њима сам био и ја.

То је трајало, рекох вам, годинама, и ја сам у том периоду био некако потпуно се без резерве одлучио за монашки живот. Значи, до краја сам налазио пуни смисао живота у монашком животу и са једним својим братом у Христу, у Црној Гори, оцем Јоилом, који је познати сад код нас духовник у Црној Гори, имали смо нека слична стремљења, мјесец дана смо се молили Богу и Пресветој Богородици да нам одреди манастир — у који манастир да идемо и духовника. И послије тога пођемо код старца Тадеја. И старац Тадеј кратко је стао, вјероватно се помолио и дао је овакав одговор: каже оцу Јоилу, овоме другоме који је био са мном, каже: «Ти сачекај мало, мајка ти је болијесна (јер је била дубоко побожна), да је не ожалостиш, сачекај и ти ћеш касније поћи у манастир». А мени каже, и то без размишљања: «Ти да се жениш». И, морам бити искрен, значи било ми је много тешко, али то сам примио као вољу Божију. У току ноћи сам се молио Богу и просто тражио, значи: «Господе, Ти знаш моју жељу и моју вољу, али опет, нека буде Твоја воља. Ако је већ таква Твоја света воља, онда, ја не могу да тражим жену, јер сам потпуно изашао из свега тога, нађи ми је Ти» И већ сјутра ујутру старац Тадеј је служио Литургију и послије Литургије даје ми цедуљу на којој је било име, презиме, адреса моје будуће супруге.

Послије сам се вратио у Црну Гору и пошто сам иначе завршио Ликовну академију, трудио сам се да првенствено радим на украшавању цркава. Послије једног периода старац је тражио да се рукоположим. И то сам опет прихватио из послушања, прихватио сам свештенички позив. Било је, сад, много тога има, била би преопширна прича, али мислим да је било занимљиво кад сам ишао с њим код старца Клеопе, тај сусрет старца Тадеја и старца Клеопе. Значи, различита пројава благодатних дарова Духа Светог. Значи, једном рјечју, сви смо од Бога саткани јединствени, непоновљиви и самим тим се благодат Божија различито пројављује. То се видно пројавило у сусрету старца Тадеја и старца Клеопе. Имате ту, значи, старца Тадеја који је био једна њежна, фина, танана душица, срдачна, пуна љубави, пуна смирења, као оно њежно дијете док је старац Клеопа био онако горостасан, просто из њега онако вулкански избија та сила, енергија и који просто не може да је контролише, него иде по келији и рукама показује ту силу. И тада, задржао нас је мало дуже старац Клеопа, бар неких два и по сата и посебно говорио о умно-срдачној молитви.            

Е, сад не знам, то би можда најбоље било да ви нешто питате ако вас занима, али много тога има, старац је био истински света душа. Он је био потпуно, до дна, сав усмјерен у Господу, дубље погружен, преко умно-срдачне молитве имао је тај најдубљи сусрет са Богом. То се видно пројављивало у сваком сусрету са њим. Његова Литургија је била таква да ви видите некога ко више није ту, осјећате да је потпуно сав горе. Тако да, многи су долазили ту и тражили утјеху и помоћ. Многи су ђавоимани, бјесомучни, били растерећени, одагнани демони. Имао је моћ, не само то да изгони демоне, него да свеже демоне и да их присиљава да говоре што он тражи од њих. И много, много тога је везано за старца Тадеја.

Истинска једна, Богу предана душа, али Бог, Који хоће да уђемо у радост Господа, а поготово за такве велике угоднике Божије, хоће да му да већу славу, и онда, при крају живота, допушта искушења, а то је — пошто је био болијешљив, једна породица, знаш већ ове, вјерници једни, који су долазили ту у манастир, траже од њега да га поведу у неку клинику у свом граду, пошто је имао проблема са срцем, да га лијече. И он пође са њима, а пошто је био беспоговорно послушан, он се потпуно преко њих предао вољи Божијој. А они су доста били овако сирови и много тога је, да не улазим сад у детаље, ту било, али ту се пројавило невјероватно колико је дубоко био смирен и колико је то, да кажем, колико ја то видим, задње искушење било да се истински, до дна смири.

Његова сахрана, ту је био и архимандрит Лука, који је заједно са нама, он је био на тој сахрани, заиста је била посебна. Била је посебна, баш огромна благодат, то није била сахрана, то је био Васкрс. Ја морам само да кажем да просто сам морао да прикривам ту огромну благодат у души и радост коју сам осјећао. Баш сам скривао то да не уоче други, јер види се истински да је он директно изашао пред лице Божије. Е, тако, много и много тога има да сад не ширим.

 Да ли можете да поменете неке његове поуке? Оно чиме живите, његове главне поуке. Чега можете да се сетите?

 Па, он је осим те умно-срдачне молитве посебно наглашавао то послушање родитељима и у манастиру свом духовнику, епископу. А уз све то је посебно тражио да се ради на смирењу. Коријен и основ сваког гријеха је гордост. И из тог разлога је посебно тражио на томе да се поради да човјек истински, непрекидно ради на самоукоријевању, на смирењу. А онда како човјек покуша и труди се у томе, онда Бог ономе ко истински жели да се смири, допушта разноразна животна искушења, чак и болијести, која припомажу дубљем сагледавању своје немоћи, људске немоћи, с једне стране, а с друге да кроз то дубље упозна себе изнутра какав јесте, са својим слабостима и недостацима и да то мало по мало га дубље утемељује, утврђује у смирењу. Тако да, ако се сјећам свега тога што је говорио: ако истински хоћемо да се ослободимо страсти, значи, морамо да се смиримо.

Морамо да тај коријен, нешто што то храни и страсти и све пороке, морамо да сажежемо тај коријен, ту срж свега тога. А то једино може смирењем, боље рећи, кроз смирење се враћамо у једно здраво и нормално стање какве нас је Бог саткао и створио. Јер, да изађемо, ослободимо се просто тог болијесног стања, болесног нашег ја. А кроз то, свакако кроз смирење, он је посебно инсистирао на томе и то је било присутно код њега — љубав према ближњем, саосјећање, састрадавање са ближњим и да свако искушење које наиђе преко ближњега, да увијек кажемо: «Стани мало — откуд знаш што је све присутно унутар тебе? И Бог Који те неизмјерно воли, Он брине о теби и покушава да учини нешто од тебе на духовном плану, покушава да те преобрази, очисти изнутра и допушта преко брата или преко сестре, да имаш та искушења. Значи, тај твој брат или сестра су ти истински пријатељи, које Бог шаље. Они се муче због тебе». Значи, не да их осуђујемо, него напротив, да их жалимо, јер Бог допушта преко њих да имамо искушења која су нам на духовну корист.            

Говорили сте да је он имао умно-срдачну молитву. А шта је говорио о овој молитви? Како ју је стекао?

Па он је, како за кога... Значи, кад је видио да је неко пријемчив за умно-срдачну молитву, он је постепено, не директно, али постепено ту особу припремао за такав вид умно-срдачне молитве. То првенствено значи, не знам да ли то опширно да говорим, то значи, прво су биле фазе. Прво иде читање из молитвеника, богослужења и слично. Мора бити постепено та фаза да човјек, који је, поготово ако је из свијета, постепено се уподоби тој молитви која је вјековима уграђена, уткана унутар цркве, оцрковљена. Да се он оцркови у молитви, а онда постепено почиње умна молитва. Значи, и он је говорио, није само умна молитва «Господе Исусе Христе, помилуј ме», или «Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме», краћа или дужа, не смета, није у томе ствар, него свака молитва, искрена, од срца, значи, оно што нам лежи на срцу, оно у чему у том тренутку комплетно своје биће износимо молитвено пред Богом, и то свакако може бити умна молитва.

 Ово што рекох, значи, неко ко је био пријемчив, он га је припремао постепено, значи на усрдно сабирање ума у молитви, а постепено, кад прође ту фазу, она постепено се тражи то мјесто у срцу, постепено силази у срце. Е, сад, могу да кажем за себе, пошто сам био стално у свијету и као свештеник, плашио сам се да се бавим умно-срдачном молитвом. Јер, у свијету сам, а старац је далеко, неких 400 километара, не могу ја за сваку ситницу ићи до њега, рекох, не знам, да се негдје ту не закачи демонска сила преко неког лажног, умилног, благодатног стања и слично, да ме одвуче у прелест. Зато сам се ја бар, бавио молитвом Исусовом свакако, са пажњом и покушавао колико је до мене да буде искрено срце. И рачунао сам временом да то некако само, спонтано, кад Бог то хоће, споји ум и срце.

Али много, много има духовних чада старца. Значи то је био период, можемо рећи, жестоког, јаког комунизма. Рецимо, Црна Гора у том периоду — ви нисте имали духовника. То је била једна духовна пустиња и зато смо били окренути према Србији, гдје је био старац Тадеј.

Можда, још последњу ствар да вас питам, да ли је омладини говорио нешто конкретно о монаштву? Како је усмеравао људе на овај пут?

Па, он је инсистирао на томе да се узме благослов родитеља. До тога му је некако било посебно стало. Е, сад, не знам да ли смијем да се усудим да дам неко своје мишљење, али смо у томе времену кад, није то вријеме кад су комплетне породице, а самим тим и родитељи, били црквени људи, вјерујући људи. Нажалост, ми смо у времену атеизма, обезбожени, а самим тим и наши родитељи. Тако да, Бог да прости што морам своје мишљење да кажем, нисмо у времену кад можемо од људи који су противни Цркви, који су безбожни, говорим о родитељима, да ту смо обавезни да тражимо. Било би лијепо да то иде са њиховим благословом, како да не? Али ако буду упорни у томе, а ми имамо благослов свог духовника, мислим да можемо поћи у манастир.

А како је говорио о монаштву? Шта можете да кажете као надахнуће за наше сестре? Да ли је говорио о томе шта је монаштво?

Па, морам да признам да нисам говорио с њим толико о монаштву. Рекох вам, првенствено је тражио благослов родитеља, друго, тражио је беспоговорну послушност, љубав према брату или сестри, у зависности од тога да ли је женски или мушки манастир, љубав и састрадавања и увијек да држиш себе нижим од брата или сестре. И да, оно што сам мало прије рекао, свако искушење које наиђе кроз брата или сестру, да прихватиш као нешто од Бога на нашу дубљу духовну корист. Значи, ако истински желимо да се много тога што је присутно у нама сажеже, истријеби из нашег бића, мора бити тај огањ разноразних искушења.

Да ли сад одлазите на очев гроб?

Да. Па добро, за живота старца Тадеја по његовим молитвама су се дешавала многа чудеса. Он је, можемо рећи, тај стари ков монаха који нажалост, ишчезава. По духу је много био сличан нашем почившем патријарху Павлу, чак и по лику. Он је био као они древни оци из житија. Значи, он је истински, дубље, сав био погружен. Јер је имао невјероватно, он је и сам говорио, као дијете, рецимо, у том манастиру Миљкову, и тај игуман Амвросије имао је изузетну љубав. И сад, послушање старца Тадеја било је да чува краве.

И ако се молио, ако је читао нешто, краве пођу у комшијски купус и поједу купус. И он се вратио, и старац игуман Амвросије ништа му није рекао, али он је негдје по лицу регистровао да није добро и толико је то примио к срцу да је ишао послије у шуму да свира хармонику и да се просто тако јада Господу, да тражи утјеху од Господа. Кроз то хоћу да кажем да је био једна невјероватно танана, осјетљива душа, која је била до краја живота имала дјетињи однос са Господом, непосредни, дубљи однос са Богом.

    Разговарала Јована (Панкова)
    Превод са руског: Марина Тодић
    obitel-minsk.by