Једном је старац разговарао са младим хришћанином о најважнијем човековом умећу: смиривати гнев у срцу, не дозвољавајући себи крајњу мржњу. Пажљиво саслушавши учитеља, хришћанин је збуњено признао да он још није спреман да опрости својим непријатељима, иако искрено стреми ка томе.

- Имам непријатеља - рече је ученик - и хтео бих да му опростим али још никако не могу да избацим гнев из срца.
- Помоћи ћу ти, – рече је старац, скидајући са полице стари глинени чајник - узми овај чајник и са њим поступи тако као што би желео да поступиш са својим непријатељем.

Ученик, узевши чајник, са неверицом га је преврнуо преко руке, не одлучивши се нешто да уради. Тада је учитељ рекао:

- Стари чајник је само ствар, то није човек, не бој се да поступиш са њим како би хтео да поступиш са својим непријатељем.

Онда младић подиже чајник изнад главе и снажно га бацио на под тако да се разби на ситне комадиће. Старац погледа на под који је био посут комадићима разбијеног чајника па рече: - Видиш ли, шта се догодило? Разбивши чајник, ниси се од њега избавио већ га само претворио у мноштво парчића на које ти или они који те окружују могу да посеку ноге. Стога се сваки пут, не налазећи снаге да избациш мржњу из твога срца, сети тих комадића - рече је учитељ и мало сачекавши додаде – а, боље је трудити се и не допуштати појаву пукотина тамо где их не би требало бити.

За Фондацију Пријатељ Божији са руског: чтец Дејан Ђуричић