Пошто је Павле знао да је љубав највећа врлина, он ју је примењивао веома пажљиво. Нико није волео своје непријатеље као он, нико није чинио толико добра онима који су га мрзели, нико није страдао толико много за оне који су му нанели највеће жалости. Он је на њих гледао као на људска бића, што су га више нападали он им је више праштао, као што се родитељи понашају када деца имају тантрум(што се више дете понаша лоше то му родитељ више прашта). Тако да је Павле још више размишљао о болестима људи који су га прогонили, па се са њима односио још са већом љубављу. 
 
Са великом љубављу и нежношћу Павле говори онима који су га пет пута напали, каменовали, бацили у затвор, који су жедни његове крви, и који су спремни да га убију. Каже да они имају ревност према Богу, али не у истини. А онима који би хтели да осуде те људе каже да не буду горди већ да буду смирени, јер ако Бог није поштедео природне гране, неће ни вас. Али када се Господ окренуо против тих људи, Павле је још увек радио шта је могао. Стално је плакао за њима и био тужан, а трудио се да помогне другима да не иду њиховим путем пропасти. Такође је покушавао да нађе мрвицу опроштаја за њих. Пошто није могао да их убеди својим речима, он се молио за њих Богу да би се спасили.
 
Ипак, никада није губио наду јер је знао да су дарови Божији неповратљиви, да они не би потпуно очајавали и били уништени. Павле је видео шта чека такве људе, па је много туговао, али се надао Спаситељу. Због тога је налазио утеху у речима да ће Спаситељ доћи и да ће истребити безбожништво. Свети Јеремија такође тражи неко оправдање и милост за грешнике Имена Господњег ради и подсећа Господа да смо само прашина. То је уобичајено је за оне који покушавају да нађу неко оправдаје за грешнике, чак иако немају ни једно добро дело нити шта добро да кажу о њима. То раде да би тим, па макар и нетачним и небитним оправдањем, донели неку утеху онима који су изгубљени.
 
Не треба да ситничаримо, већ да схватимо да је овде у питању душа која страда да би пронашла неки начин да помогне грешницима. Павле није само помагао Јеврејима, већ свима. Зато каже Тимотеју да слуга Божији не треба да буде свађалица, већ треба да буде љубазан према свима, трпељив, исправљајући друге са нежношћу, да би их Бог избавио од ђавола и да би им подарио покајање и познање истине. Павле говори грешним Коринћанима да брине да их неће затећи онакве какве би желео и зато моли Бога да му да понизност и смиреност пред њима да се моли за оне који се нису покајали и очистили од греха. А Галатима говори да ће се трудити око њих све док се Христос не усели у њих.
 
А што се тиче блудника и блудница, Павле се моли за њих и тражи да се са њима људи опходе са љубављу. А када их одваја од Цркве он то ради уз многе сузе, да би им показао да има велику љубав према тим људима. Павле каже да је Јеврејима био Јеврејин, слабима слаб, и свакоме оно по потреби да би све људе привео савршене Господу, имена Христовог ради. 
 
Он је желео да свака душа буде савршена, јер је душа вреднија од целог света. Он се бринуо о свакоме и жели да сви људи уђу у Царство Небеско. Молио се, тешио, истеривао ђаволе, и својим примером учио људе. Он је прави Христов војник, али и одличан доктор, свакоме све и свја.

Павле није помагао само духовно већ и материјално. Тако да је писао писма црквама и тражио да приме оне које је он слао са великом гостопримљивошћу које заслужују светитељи. Такође је говорио да треба да слушамо оне који се труде у Господу као што је то дом Стефанов… А једну жену пита да ли она жели да он разговара са градоначелником за њу. Тако да је Павле помагао и духовно и материјално.  
 
Нико не треба да буде изненађен таквим Павловим речима јер је он писао у својим посланицама, као на пример Титусу, да се он побрине да Аполос и Зенас адвокат имају све што им је потребно. Он се брине за свакога и духовно и материјално, а поготово за оне који су у некој опасности. Он се односи као отац према свим људима. Замислите, он се бринуо чак и о робу који је покрао свог господара, а камоли према другима.
 
Он је срамотом сматрао да се зажмури на потребе других које би им помогле да се спасу. Тако да није штедео ништа да би се људи спасили, ни новац, ни речи, нити своје тело. Јер онај који је ризикова свој живот више пута није се устручавао да да новца колико је имао. Али увек је имао и није жалио ништа ради спасења људи, а све је својим рукама радио.

Павле је толико развио љубав у себи да је често постајао потпуно љубав, као огањ. Био је као отац целом човечанству и тако постао Отац Отаца, жртвовавши све што је имао за оне које воли. Због тога је назвао љубав испуњење закона, везу савршенства, мајку свих добара, почетком и крајом врлине. Он додаје, да је наш крајњи циљ љубав у чистом срцу и чистој савести. И поново, када разматра заповести, не уби, не чини прељубу… он све сумира заповешћу да треба да волимо ближњег као сами себе.
 
Пошто је почетак и крај свега доброг љубав, онда пратимо Светог Павла у томе, јер је он постао то што јесте кроз љубав. Не брините о чудима и исцељењима које је творио. Бог то не тражи од нас. Стекните Павлову љубав и имаћете савршену круну. Ко нам то говори? Сам отац љубави, онај који је сматрао љубав изнад свега, јер је имао толико много љубави да је знао колико је она моћна. Тако је постао таква особа и ништа га није чинило вреднијим човеком од љубави. Због тога је свима говорио да траже највеће дарове и да ће нам он показати најбољи пут, односно љубав, најбољи и најлакши пут.  
 
Због тога кренимо и ми тим путем, да би смо видели Павла, или чак боље Господа, и да би смо освојили вечну круну, кроз благодат и човекољубље нашег Господа, Исуса Христа, Коме нека је слава и моћ, и сада и увек. Амин.

Свети Јован Златоусти: (У част Светог Апостола Павла)
Извор: manastir-lepavina.org