По завршетку грађанског рата у бившој Југославији, са женом и двоје ситне деце одем у једну страну државу, код њене мајке. У почетку то крене како треба, али, након извесног времена, обостраном кривицом ми се раставимо. Растава, развод је јако мучна и тешка ствар. Ко ју је прошао зна о чему говорим.

Пре него што наставим причу, сматрам за потребно и да вам кажем и ово. Крштен јесам, одувеке се славиле славе у мојој родитељској кући, водили су ме као дете у цркву о великим празницима, али ја никада нисам био посебно верујући. Оно, некада кренеш да размишљаш о томе шта и како те у одређеној ситуацији спасло сигурне смрти, али, никада не улазиш у то да је то управо Господ…

Дакле, тог јунског дана, у недељу, као по обичају кренем по цигарете. Улице полупразне. У сусрет ми иде једна тамнопута жена, просјакиња. Када је пришла, прича нешто на јако лошем енглеском, како нема шта да једу она и њена деца. Просјака има тамо пуно, велики је то град, огроман. Вероватно да бих прошао поред ње без и једне речи да нисам видео да у испруженој руци држи разгледницу Сарајева. Питао сам је на локалном језику одакле је, није ме разумела. Поновио сам то на енглеском, одговарала је са „Сарајево, Сарајево, Срби најурили“. Ми смо Срби у оно време (још је покојни Милошевић био на власти) били црњи од црног гаврана. Просто је било опасно да негде, у то време кажеш да си Србин. Ако ништа друго, посао сигурно не би добио. Насмејао сам се и рекох на српском, па ја сам Србин, како онда очекујеш да ти ја дам нешто. Она се тргну, скоро уплаши ових мојих речи, вероватно се није надала да ћу јој се обратити на нашем језику, па онда окрену кукњаву, класичну за „просјаке“ како немају шта јести, како јој је син болестан, немају папире, нити пара за лечење, како немају ни за хлеб… Ја сам у џепу имао новаца толико да купим две кутије цигара, да попијем кафу и купим новине. Насмејем се још једном, рекох, ја ти немам ништа дати ово што имам понео сам за цигаре, ако хоћеш да те частим кафом (рачунајући да не купим новине). По логици дај шта даш, она пристане. Били смо близу кафане где се продају и цигарете.

Купим ја цигаре, лепо топло јунско јутро, седнемо ми напоље. Отворим једну паклицу, понудим и њу, запалимо и таман да ја започнем са питањима где је живела у Сарајеву и тако то, она мене погледа у очи, али погледом који је, бар се мени тада учинило продире у онај најскривенији део душе. Каже она: „Ајде да ти гатам“. Ја се поново насмејем, ма жено немам пара, а друга ствар у гатање верујем колико и у Деда Мраза. Мани ме се. Него да попијемо кафу па ја имам обавезе морам ићи. „Не, не, ти си много добар човјек, гледаћу ти џабе“, ја опет њој кажем лепо да не верујем у те глупости. Али, она како је седела наспрам мене, то су они летњи баштенски мали сточићи, нагне се и заврне ми рукав од мајице. Сећам се носио сам неку лимун жуту мајицу на себи. Ноктима расплете оне кончиће и откину кончић дужине 3-4 центиметара. Стави га међу дланове онако како се будисти моле… ја сам се већ спремао за забаву и смејурију. Једноставно сам се надао да ће да ми наприча гомилу глупости од којих ћу се добро забавити. Али…

Када је кренула са причом, мени се, можда је то благо речено, заледила крв у жилама. Иако сам рођен и растао далкео од Сарајева, прво што ми је рекла јесте како ми се зову родитељи, затим, је наставила причу. И то не било какву, него као да је до тада ишла буквално на пола метра иза мене. Али, у детаље! Чак и ствари, за које сам био сигуран да их само ја знам. Јер, у ратовима се догађају неке грозне ствари људима, које би да задрже само за себе. Не можете ни наслутити како сам се тада осећао. Прича је била толико детаљна и тачна, али у потпуности тачна. Где сам био, шта сам радио, шта ми се догађало. Неколико пута сам се на једвите јаде уздржао да не паднем са столице. Шок је блага реч за оно што сам тада осећао. Ја који нисам веровао у те ствари, управо сам слушао причу о себи, од непознате особе. И то не било какву причу, већ причу коју ни ја сам не бих могао боље и детаљније испричати. 

Завршила је и стала. Каже: „Ето, то је то“. Имао сам осећај да ме је лупила маљем у главу. Иначе сам јако прибран и поприлично могу контролисати своје емоције ма какве биле.

А даље? – Питам је ја. Па знаш ово ти је било за џаба болан, а за једну кафу је превише.

Не знам вам сада објаснити зашто, али, сам отишао до шанка од тог кафеа, пошто сам познавао газду Турчина, замолим га да ми позајми 20 еура уз обећање да ћу му вратити одмах, само да одем до стана по паре. Без проблема човек ми позајми 20 еура, ја се вратим за сто, дам јој оне паре и кажем, „Ајде даље причај, више немам и ово сам позајмио“.

Е онда крене њена прича о будућности. Причала ми је са мање детаља, шта је то шта ме очекује, али ми је напричала пуно тога. … Та будућност, по њеној тадашњој причи и није била тако црна, нити ми је предвиђала нешто драстично лоше. 

Тек када је отишла, ја сам приметио да сам сав мокар у голој води. Након тога сам се будио свакога јутра и годинама живео у ишчекивању онога што ми је Циганка онога дана рекла.

Ништа од тога ми се до данас није догодило, а има томе више од 10 година. Чак, дешавале су се и супротне ствари од оних које ми је прорекла онда.

Међутим, никако нисам могао схватити, како то, да ми је до у детаље погодила прошлост, а ништа од онога што ми је прорекла за будућност није се догодило. Трајало је то годинама. Остао сам „верник“ онолико колико сам био и раније.

Сада сам сигуран да је то тада морало тако да се догоди. А зашто, прочитаћете до краја приче... Више „туристички“, него из верских разлога, ја пре две године, сам одем у један женски манастир. 

Како сам и раније научио, а схватао сам то као формалност, прекрстио се на улазу, пољубио врата и ушао у цркву. Када сам долазио, приметио сам дрвену клупу са столом прављеним од дасака у хладу једног дрвета уз сам конак. На клупи није било никога. Али на повратку, ту је седела једна монахиња и гледала у мене. „Што се не помоли у цркви него онако на брзину изађе?“

Слегнух раменима, не знајући шта да одговорим. Једноставно ни ја сам нисам знао разлог.

„Па, мати, ја не знам те молитве, не знам како… не знам шта изговарати, како то иде…“

„Шта има ту да се зна?! Синко, Бог разуме сваки језик, како год да му се молиш. Да би се помолио Богу не мораш да знаш молитве из књига, обрати му се онако, својим речима“

Опет слегох раменима, у намери да кажем да за то нисам знао.

„Онако, како пичаш са другим људима тако му се обрати, он је Створитељ, он свакога разуме. Не мораш ићи у цркве да би му се обратио. Када ти је тешко, или му желиш нешто рећи, реци му обично, као човеку“.
Благи поглед старице је клизио по мени, као да ме милује. Осетио сам да ме милује, као руком по коси, лицу… У мени се тада први пут у животу пробудио толики осећај мира, спокоја, блаженства.
„Синко, шта то носиш на души, какву муку“, упита ме.

Нисам знао како да почнем да јој причам причу са том циганком и цео тај догађај, али, осећао сам да морам и да ћу управо од ње доботи одговор на то. Зашто ми је погодила, или тачније дословце рекла све шта је било са мном до момента нашег сусрета, а опет ништа или скоро ништа се није догодило. Ипак сам је замолио да саслуша причу јер ми је јако стало до тога шта ће ми она на све то рећи.

Међутим, уследило је за мене још веће изненађење од оног са Циганком.

„Ти си јој дао те паре, она ти је напричала гомилу ствари о будућности и ништа ти није погодила, ништа ти се или мало тога десило“.

Занемео сам. Шок је био многоструко већи од оног за столом када ми је Циганка причала о прошлости. Не знам, нисам имао огледало али сам сигурно био бео као зид.

„Да, мати, ништа“ једва сам успео да прошапућем.

„Синко, са ђаволом си причао тада“.
„Како… како… са ђаволом….?“
„Да са њим. Та је циганка само дала тело њему и душу наравно, али, то је био он“, старица се прекрсти.
„Многи од њих даду душу па и тело своје ђаволу, па он овлада до те мере њима да коз њих и говори. Мораш ово да упамтиш. Многи му се приклоне. Нарочито ти који гатају, врачају, ови звездочатци (мислила је на писце хороскопа), многи… И онда они тако варају људе, да, да… Варају лажу. А Сотона их тако гледа привући на своју страну, дајући им лажне наде и дајући им све и свашта, па онда ти који слушају те врачаре и сами се приклоне и придруже злу.“
„Али, мати, па она ми је све погодила, чак и оно чега се ја не бих сетио а догодило се“
„Тако је, знам да јесте. Она је чак знала, боље је да ти кажем да је Сотона тада знао твоју прошлост и боље од тебе. Али, знаш ли шта је тебе тада спасило? Не знаш, наравно. То што ниси веровао у то, додуше како ми рече ниси ни у Бога, али још мање у то. Е мој синко, Сотона може да зна нашу прошлост. Све из прошлости може да зна. И преко тих што му служе он проба да нас заведе, да нас узме под своје. Јер, шта кажи ти мени веселниче, да ти си ту Циганку познавао? Да си је опет срео. Само те је Бог спасао зла тада.“

Старица уздахну, погледа у небо, руке које су јој биле на столу и у којима је држала бројанице, спусти испод стола па настави:

„Да, знам да ти ништа није погодила за оно шта те је чекало. Не она. Сам нечастиви. Знаш зашто. Јер, не зна. Нико, запамти, нико не може знати нашу будућност сем Господа. Не зна је ни Сотона. Онда они на основу прошлости извлаче закључке за будућност. Па понекад нешто и погоде. Али, погоде, не знају они да ће бити то тако, јер не могу знати, јер, ни њихов господар којем су предали душу не може то знати.“.

Старица се ућута на моменат, а ја нисам могао да се уздржим да не питам: „Значи ли то мати, да и судбина не постоји?“

„Не синко, не постоји, све сам Господ уређује и води. Никоме није одређено када се роди, а многи то мисле, како ће и колико да живи. Све бива по вољи Господа и он одлучује о свакоме од нас. Ставља нас на искушења понекад. Али, запамти Сотона нас много, много чешће куша, нарочито ако види да је наша вера колебљива и да нас може придобити. Господ нас не куша да би нас казнио, већ опоменуо да се врати на прави пут, ако је и застранио да се покаје и врати. Запамти ово, док си год жив, ништа се не догађа случајно, ни са тобом, ни са овим цветом испред нас (заиста испед нас је расла једна предивна жута ружа), већ све бива по Божијој вољи. Ниси ни ти данас овде доша случајно, нити си ми све то испричао случајно. Све је то Његова воља.“ Старица се прекрсти. И ја.

„Не може нико синко, запамти то, да зна твоју будућност сем Господа, јер је она одређена његовом светом вољом, зато сам те и прекинула на пола приче, не замери, јер, знала сам остатак.“

Вероватно је већина вас гледала када се раздањује, заруди на истоку, па светло полако, али сигуно, све јаче и јаче овладава тамом. Тако нешто се догађало и у мојој глави. Оно што ме мучило толико година, постало ми је јасно. Да, мучило ме, ишчекивао сам да се догоде ствари које су ми биле речене, за неке од њих сам се спремао да адекватно и реагујем на њих, али се нису догађале. Узео сам ту старачку руку и пољубио је. Помиловала ме је по глави и тихо прошапутала: „Бог са тобом дете“.

За разлику од разговора са циганком, овога пута сам био препун радости и неке мени до тада непознате благости. Старица замаче за угао конака,ја се окретох према храму, прекрстих се и изађох преко манастирске капије.
Имао сам утисак да сам лакши за једну тону. Толико је терета ова блага старица, монахиња скинула са мене.

Ово је оно што сам ја доживео и преживео. Волео бих да макар једног од вас који ово прочитате одврати од одласка код гатара, врачара и „хороскопџија“. Ако само један од вас одустане од одласка врачари по помоћ, ја сам постигао циљ.

Аутор: Горан Јањић
Преузето са: srbin.info