Свети апостол Павле строго забрањује да се било која црквена заједница поистовјећује ма са којим човјеком без обзира ко он био и какав углед уживао. Још строжије би апостол забранио да било ко својата Цркву и да јој се намеће као какав газда и господар. Црква је Божија, (Дап. 20, 28) Христово стадо, (Јн. 10, 16) град Божији, (Пс. 87, 3) сабор светих, (Пс. 88, 7) Божија њива, (1. Кор. 3, 9) а епископи, свештеници, и сви други, који се својим радом истичу, они су Божији сарадници на тој њиви и грађевини Божијој. (1. Кор. 3, 9) То толико, да би смо увидјели мјеру своје одговорности пред Домаћином; да се ни један од нас не понесе и не истакне своје име испред Божијега и своју слику изнад иконе Божије.

Међутим, по вољи Божијој, према налогу Апостоловом, црквеним вођама, трудбеницима и посленицима, вјерни народ, паства, дужна је указивати пажњу и поштовање. „Молим вас пак браћо – читамо у посланици Павловој Солуњанима – одајите признање онима који се труде међу вама и вашим претпостављенима у Господу, и онима који вас поучавају и да их поштујете веома много с љубављу због дјела њиховог“. (1. Сол. 5, 12-13)

Ријеч Божја поставља љубав као врховно мјерило у руководству. Да се нико својом влашћу не издваја изван и изнад Цркве; да не узурпира господарство на њиви Божијој, на којој треба да је слуга и сарадник. Покоравање млађих старијима је кроз љубав и поштовање; руковођење старијих млађима је, такође, кроз љубав, али и кроз смирење. „Тако и ви млађи, покоравајте се старјешинама, а сви, покоравајући се једни другима, пригрлите смиреноумље, јер се Бог гордима противи и смиренима даје благодат“, (1. Петр. 5, 5) вели свети апостол Петар.

Прва лекција сваке школе понашања у Цркви била би наука о смирењу. Нико ни од кога не тражи неку беспоговорну и слијепу послушност. Бог нам је дао разум да се њиме служимо и слободну вољу да своје мишљење изражавамо. Добро је да слабости увиђамо и замјерке износимо – питање је само мјере и начина – да не тјерамо мак на конац, па ако није како ја хоћу, не може бити никако. Треба, прије свега, водити рачуна о општем добру и своју вољу усклађивати са вољом Цркве.

Нама се дешава да смо сложни да будемо несложни. Има нас у расправама и свађама; у њима сви учествујемо и даље од тога – свако својим путем, на сто различитих страна. Гурамо се и своју вољу намећемо, па кад нам у томе не пође од руке, ми се издвајамо, удаљавамо, роваримо и сметамо, друге збуњујемо и убјеђујемо, заводимо и одводимо.

 „Живите у миру међу собом“, (1. Сол. 5, 13) каже нам свети апостол Павле. „Ништа не чините из пркоса“. (Фил. 2, 3) „Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима.“ (Рим. 13, 18)

Свети апостол Павле допушта хришћанима могућност да се не слажу са нечим. Он захтијева да се и у томе нека мјера има. На многим мјестима Апостол за мир моли, у овом случају он захтијева да се загрижљивцима и цјепидлакама нареди да се не баве бајкама и родословима бескрајним, који више наводе на препирке него ли на служење Богу у вјери. (1. Тим. 1, 3-4) „Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквог обичаја немамо, нити Цркве Божје“, (1. Кор. 11, 16) пише он у својој посланици Корићанима.

Пошто, нажалост, ми тај обичај имамо, морали бисмо га се проћи, и ту енергију, коју узалуд трошимо, у паметне ствари усмјерити, ако хоћемо да нешто створимо и добар принос на њиви Божијој дамо; на наше опште добро и спасење наше.

Протојереј Василије Томоћ
Извор: vasilijeprotatomic.com