Познати амерички психијатар Доналд Каплан описао је неке психолошке појаве настале услед дугог гледања телевизије, под називом телевизијска наркоманија. Утврђујући, најпре, тесну везу која постоји између дугог остајања испред ТВ екрана и повећања телесне тежине, услед повећаног трошења хране, али и цигарета и алкохола, Каплан описује стање тупости, осећања дезоријентисаности и нереалности код оваквих особа, прекидано налетима осећања кривице и страха. 

Своја истраживања Каплан закључује речима: “Телевизија је не само траћење времена, већ и опасност”. Ником паметном не пада на памет да баца клетве на савремене тековине цивилизације, које - када нису злоупотребљене - олакшавају човеку свакодневни живот. Препуштајући сваком да се без муке присети какве нам све несреће проузрокује злоупотреба аутомобилског саобраћаја, останимо само на неуротичном феномену зависности од телевизије. 

Можда највећа невоља која долази као последица ове зависности, јесте парализа духа, услед јачања пасивно-рецептивног примања утисака из спољашњег света. Уместо јачања активног и критичког духа у човеку, уместо живе комуникације међу људима, у друштву и унутар породице, вишечасовно гледање разноврсног програма, који најчешће нема никакву стварну културну поруку, доводи и несвесно гледаоце ТВ-а, нарочито после неколико година, у ситуацију да постају жртве свакојаког манипулисања њиховом слободом, највећим Божијим даром датим човеку. 

Слабљење међусобне комуникације доводи до отуђења и самих чланова уже породице, што се онда неминовно шири и на ширу заједницу људи. Физички замор и физиолошка оптерећења која наступају после вишегодишњег упорног остајања уз ТВ екран (слабљење вида, успорење целокупног метаболизма, оштећење крвотока, као и недовољно упозната оштећења настала макар и од минималног зрачења ТВ екрана, нарочито када се седи непосредно испред апарата), само су једна страна кварења, и то физичког човека. 

Тежа су кварења, са дужим и погубнијим последицама, која се огледају у душевном животу човека, тежа пре свега зато што су дуго времена невидљива, јер делују постепено и неприметно. Посебним оштећењима, о којима мало ко сме да пише, изложена су деца неуких, небрижљивих, често завађених родитеља, којима деца више сметају него што их радује њихово присуство, која проводе сате пред екраном, гледајући и такве емисије које су по свему неприличне и често директно штетне за неразвијена детиња осећања и њихов још неуобличени разум. 

Кетрин Риз, изврстан дечији аналитичар у Енглеској, утврдила је да је за последњих 10 година нормална маштовитост деце постајала све стереотипнија. Гђица Риз приписује осиромашење у оригиналности дечијих маштарија дуготрајном излагању ТВ-у. Слике се директно присвајају преко визуелних стимуланса у машту, без оне напорне трансформације која је потребна када се слике примају аудитивним или писаним путем. 

Више пута су новине у свету саопштавале случајеве крађа, али и убистава, што су починила деца или адолесценти под директним утицајем филмова са ТВ пријемника. Опасност дубљег и трајнијег деловања оваквих филмова и сличних ТВ програма испуњених агресивним набојем, управо је зато тако велика што ово деловање стиже до несвесних слојева нашег душевног живота и тамо накнадно почиње са разорним деловањем, управо онда када нам је свест, при гледању оваквих програма, на изглед, равнодушна, празна или неутрална. Само један од доказа за директно деловање неких деструктивних ТВ емисија на наше несвесно биће јесу снови. 

Један наш мислилац из Босне тачно закључује: “Тоталитарна друштва су свугде видела своју шансу у телевизији и пожурила су да је искористе. Телевизија је тако постала претња слободи, опаснија од полиције, жандара, затвора и концентрационих логора. Мислим да ће се будуће генерације, ако њихова способност да слободно мисле не буде потпуно уништена, згражавати над мучеништвом данашње генерације која је, без ограничења, била изложена утицају ове неконтролисане моћи”. 

Разликовање и препознавање духова једно је од првих и незаобилазних дарова правог хришћанског човека. Оно што су невидљиви радари слуха на врховима крила слепом мишу, још осетљивији духовни радари морају бити однеговани, услед слепог и заслепљеног човечанства данас, у срцу и уму хришћанина. Ко данас није свестан невидљивог рата духова у нама и ван нас, смело кажем, рата духа цивилизације (који данас више не служи човеку, већ је окренут против човека, директно угрожавајући еколошку равнотежу наше земље и васионе, и то буквалним загађивањем не само човековог ума и срца, већ и земље, ваздуха и воде) са духом културе, чији је носилац Божији дух у човеку, тај лако постаје плен видљивих духова злобе преко лажних ауторитета, заводљивих тековина цивилизације и погрешних учења, који умртвљују телесна чула човекова, одводећи тако и његову душу у пропаст.

др Владета Јеротић
Извор: saborna-crkva.com