Ми и даље славимо Христа који је Васкрсао из мртвих. Чују се побенички усклици: „Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе“! Али упоредо са њима, често се чује лукаво питање: Христос је васкрсао, а ми? Шта је његово васкрсење дало човечанству? Ако је Он васкрсао, онда зашто умиру и не васкрсавају људи, а међу њима и дубоко верујући хришћани?

Познаваоци црквене историје ће се одмах бацити у напад. Они ће подсетити на телесно вазнесење Мајке Божије, на васкрсење Јована Богослова. Подсетиће и на васкрсење кћерке светог Спиридона Тримифунтског и на седморицу Ефеских младића. Али, сабеседницима овога света то је мало. Они ће рећи: „То је било веома давно, ако је и било. А зашто данас не васкрсавају људи“?.

Васкрсавају. Чудо васкрсења не нестаје из црквеног живота. У вези са тим, хтео бих са читаоцима да поделим два чудесна догађаја која су ми позната.

О првом ми је испричала моја мајка Галина Георгијевна Василик, заслужени доктор, ветеран свога посла. У детињству, далеких, четрдесетих година, она је чула ову причу од своје суседке Нине Ивановне Гњездилове. Нини Ивановној је овај догађај испричала њена тетка Ана.

Догађај се збио пре револуције. Тета Ана је имала деду, који се звао, чини ми се Николај. Живео је у селу, био је добар радник, кућаник, благочестив човек.

Због старости и болести дошло је време да отпутује куда и сви. Мало је боловао па преминуо. Окупали су га, преобукли, скинули са поткровља сандук који је лично направио и положили су покојника у сандук и однели у другу просторију.

Сандук нису затворили. Одједном је родбина чула глас из оне просторије: 

„Пустите ме. Жив сам“. Ушли су у просторију, а деда је седео на сандуку. Родбина се престравила од ужаса и чуђења, а деда им рече: „Брже позовите свештеника. Имам један неисповеђен грех. Ради исповести су ме са оног света и пустили.“ Позвали су локалног свештеника, а он је био скептичан и помало на своју руку. Тако је било време, прва руска револуција 1905. године када су чак старији домаћини у поткровљима крили „Искру“(1), а семинаристи пуцали на своје ректоре.

И тако, дође свештеник, а деда Николај му рече: „Баћушка, исповеди ме. Био сам на оном свету. Тамо су ме подсетили на један неисповеђен грех“. Свештеник му је одговорио: „Немој ми бајке причати“. А деда му каже: „Веруј ми. Стварно сам био тамо.“ Свештеник му рече: „Ти то измишљаш“,  а деда Николај ће њему: „Ако хоћеш доказаћу? Испричаћу ти све твоје тајне молитве, које ти у олтару тајно од нас читаш“. И почео је да му излаже све тачним редоследом, почињући са молитвама проскомидије: „Искупил ны еси от клятвы законныя честною Твоею кровию“. Баћушка се запрепастио. Деда Николај је био неписмен. У олтар није био пуштан. А молитве је свештеник увек читао тако, да чак ни црквењак ништа није знао, и није чуо. А да је деда и био писмен, нико му служебник не био продао. Није имао одакле да све то научи.

Свештеников скептицизам је нестао исте секунде. Пажљиво је исповедио деду Николаја, отпустио му све грехове, а овај се готово одмах после тога и упокојио. Са чистом душом кренуо је Богу.

И други случај, још задивљујући. О томе сам чуо 1987. године од јеромонаха Теофилакта, у свету Константина Ивановича Бељањина, који је био у Псково Печерском манастиру од 1986-1991. године. Он је рано изгубио сина, који се звао Константин. Константин је био искрен, верујући човек. Отац Теофилакт је туговао за сином. И ето, догодило се чудо.

У Псково Печерском манастиру њему се јавио.... васкрсли син. И то не као дух, већ у телу. Отац Теофилакт ми је показивао ту фотографију на којој је био Константин Константинович близу иконе Божије Матере за време крсног хода 28. августа 1986. године. Штавише, његов васкрсли син је учествовао у трпези. Са оцем је разговарао и причао му како је важно чувати Христове заповести ради тога да би ушли у Царство Божије.

У Псково Печерском манастиру су можда и остала писана сведочанства о овом чуду.

Но остаје питање: а зашто онда сви не васкрсавају одмах по смрти? Одговор је прост: потреба за тим свеопштим чудом би означавала опште васкрсење из мртвих и Страшни суд. А да ли смо ми спремни за њега, и читаво човечанство и свако од нас појединачно? Још се није завршила историја света, није изграђена велика тврђава Цркве (или звоник, ако хоћете). Још су многима отворена врата покајања. Парадоксално је, али Господ допушта засад да сви телесно умиремо ради тога, да би многи и многи духовно оживели. Свеопште васкрсење ће наступити тек тада, када се сви определе, када не остане ниједног лошег међу праведницима, ни једног праведног међу лошима. А засад су појединачна васкрсења мртвих слична Преображењу Христовом на гори Таворској, и само су знаци и наговештаји будуће славе Царства Божијег. Будимо пажљиви ка њима, браћо и сестре, да би смо и ми ушли у ту славу. 

Напомена: 
1. Прве политичке нелегалне новине. Прим. прев.

Ђакон Владимир Василик
За Фондацију Пријатељ Божији, са руског превео: чтец Дејан Ђуричић
Извор: http://www.pravoslavie.ru/put/70199.htm