Свако дете је - чудо, и то чудо је неопходно сачувати и одгајити, и тада ће кренути ланчана реакција радости, љубави, среће и здравља. Своје дете треба волети. И, не само волети, већ се њиме наслађивати.

Сваком детету је потребно да га хвале, да му се смеше, да се са њим играју, да га воле и да са њим буду нежни. То емоционално општење за њега је важније од витамина и калорија. Ако ви своје дете много и правилно волите, то ће га у будућности научити да воли друге људе, да се наслађује животом, тј. да носи у себи те позитивне емоционалне квалитете које му ви усађујете.

Дете коме недостају љубав и похвала, израста као хладан, безосећајан, отуђен човек. Дете треба волети такво какво јесте. Не треба у тој љубави мислити о оним особинама које бисте ви хтели да оно има, а које оно нема. То смета љубави. Ако га ви волите таквим какво јесте, оно израста у самоувереног човека, који верује у своје снаге, а то значи у срећног човека. Тај човек ће увек умети да се оствари. И, на крају, оно што тражимо од наших мајки у односу према детету: треба волети свог супружника таквог какав је. А, живот говори о томе да ми не поштујемо та правила и бавимо се тражењем лакших начина: разводимо се, заснивамо друге породице итд. 

Треба памтити да, када ми на тој основи стварамо нове породице, носимо у себи комплекс кривице. И, тај комплекс нас непрестано негде подрива, смета новим односима међу новим паровима. За децу се то показује увек као велика тешкоћа. Деца нису само емоционално преосетљива, она су прерањива. Свако дете непрестано пита своје родитеље, на све могуће њему знане невербалне начине: “Да ли ме волите?” Дете задаје то емоционално питање, на првом месту, својим понашањем, врло ретко својим речима. А, у животу сваког детета одговор на то свето питање је апсолутан, он је најважнији. 

Од нашег одговора на то животно важно питање зависи његов основни однос према животу, његов даљи развој. Молим вас, упамтите: целокупно понашање, сва психосоматика је на томе заснована. Дете као да пита родитеље - својим здрављем. Ако му је снижена емоционална раван, настаје немир, који рађа психосоматику. Свако дете има емоционални сасуд, одређене емоционалне потребе. Начин како се те потребе задовољавају (љубав, разумевање, узајамни односи), одређује то како дете доживљава себе. Да ли је задовољно, да ли је зло, потиштено или пуно радости, активности, среће. 

Понашање детета је сигнал који указује на стање тог сасуда. Само ако је тај сасуд пун, дете ће бити срећно, оно ће у будућности моћи да оствари свој највиши животни потенцијал, у физичком, умном, интелектуалном и другим видовима развоја. Родитељима је неопходно објаснити да је њихово дете - огледало, које одражава њихову љубав. Али, никада дете не почиње прво да воли себе. 

Како давати љубав? Неопходно је што чешће гледати деци у очи, увек осећајући та позитивна осећања која хоћемо да им предамо. Што је могуће више мазити, гледати у очи, физички контактирати. То остварује не само мама, већ и отац и сви чланови породице. Поглед родитеља треба да буде отворен, природан, добронамеран - право у очи детету. Општење добија огроман значај од раног детињства и игра огромну улогу у будућности. 

Општење очима без љубави нарочито негативно делује када је дете сасвим мало. Зато код детета строги поглед рађа страх пред родитељима и чини га покорним, послушним, успореним. А, даље, сходно узрасту: страх смењује гнев, агресија и депресивне форме понашања. Треба учити родитеље: немојте емоционално мучити своју децу, не преносите на њих своје расположење, своја негативна стања. За дете је теже када родитељи избегавају да га гледају него када га физички кажњавају.

Ја сам саздао свој метод на основи три момента: психоемоционална заједница, љубав и мамин глас. Несрећна, болесна, раздражљива мама никакав витамин љубави не може дати детету, чак и кад би хтела. Љубав треба да буде разумна. Треба волети не себе у детету, већ дете у себи. Патолошка љубав – то је волети себе у детету. У тим случајевима, оно што нисмо добили сами, ми хоћемо да добијемо у детету. Хоћемо да га натерамо да буде онакво какво ми хоћемо да буде, зато што га “волимо”. 

Мајка не треба да се раздваја од детета најмање прве две године. Ако мајка, у то време, иде на посао или води светски начин живота: често иде у госте, позориште, иде на одмор, а дете оставља код бабе или дадиље, поток љубави “мама-дете” пресушује и дете почиње да побољева, лоше се развија, лоше једе и спава. Без обзира што је пресечена пупчана врпца, детету је мајка стално потребна, они имају заједничко поље. То је аксиом: психоемоционално стање мајке се одражава на стање детета. 

Мајка и дете су једна психоемоционална структура, једно поље. Оно што се догађа са дететом, мајка одмах осећа, и обрнуто. Дете је - сасуд мајчине љубави. Када је дете пуно мајчине љубави, оно је срећно, нормално се развија. Ако му недостаје мамине љубави, постаје нервозно, почиње да болује од душевних, нервних или физичких болести. Не настају све болести, наравно, од недостатка мајчинске љубави, али код сваке постоји бар делић тога. Недовољно вољено дете се лоше понаша, каприциозно је, непослушно. Може почети да муца, да пишки у кревет. 

Ако га мајка напуни својом љубављу, дете се мења и појављују се друге могућности у његовом лечењу. При свакој болести. Мајка треба да воли дете независно од тога какво је оно - послушно или не, болесно или здраво. Не стављајте му услове: волећу те ако будеш такав и такав. Не, мајчинска љубав треба да буде безусловна. Морамо да упамтимо и општи закон психотерапије: треба свим силама да избегавамо речцу и сугестију ''не'': неће бити, не би требало... Ми увек говоримо да ће бити добро и да не задржавамо пажњу на лошем, тј. усмеравамо маму на оно позитивно: на развој, радост и здравље. 

Проф. др Борис Зиновјевич Драпкин, дечији психијатар и психотерапеут
Извор: saborna-crkva.com