У Москви у једном од пензенских станова сваког дана се дешава чудо.

Обична арбековска вишеспратница, каквих у Пензи има на хиљаде, десетине хиљада. И сам стан је обичан. Али, ипак постоји нешто што овај стан издваја од других. То су иконе, много икона. Иако, искрено говорећи, и тиме данас тешко да можете некога да задивите: време је такво да те нико неће гонити ни за што, што си крстио дете, ни зато што си се венчао, што идеш у цркву, носиш православни крст... Просто одмах се види да ли су иконе у кући моде ради или је то нешто тајанствено, знак непрекидног духовног општења са Богом.

У случају Нине Ивановне (име и презиме су измењени) је то знак нечег тајанственог. Она мало коме говори о чуду које се у њеном стану дешава свакодневно. Само духовним сестрама, и то далеко не свим. Али то је у њеном карактеру. Не прича много, уздржана је. Нина Ивановна се преобрази када прича:

- Ја сам то случајно видела. Почела сам да премештам кандило и шта сам угледала? Из ока Мајке Божије на икони "Достојно јест" је потекла суза! А можда то није суза, већ нека кап, крупна таква... Угледала сам ту сузу и скоро заплакала: "Господе, зашто у мојој кући иконе плачу? Ја не желим да оне плачу! ". Узела сам ватицу, натопила је светом водицом и обрисала ту кап. Ватицу сам сачувала као светињу. А ујутру сам већ специјално тражила да нема нове сузе. И шта сам видела? На разним местима сам видела ситне капље, које су светлеле као брилијанти. Господе, то је чудо! Због чега ми је то дато? Какав је то знак?

(Овде је умесно направити дигресију, да би се читаоцу објаснили неки детаљи ио икони, ио њеној власници.)
Та икона има два назива: "Достојно јест" и "Свемилостива". Пресвета Богородица има стотине иконописних ликова: на овом је насликана са Богомладенцем Исусом, Који у рукама држи свитак са речима православног исповедања Мајке Божије. Натпис гласи: "Дух Господњи је на мени, њега ради помаза Ме".

Оригинална икона се налази на Светој Гори, у Карејском манастиру, који је основао цар Константин Велики 35 године. Интересантна је историја њеног прослављења. Једном је у келију код једног послушника дошао неки монах, и када су сви заједно почели да певају пред иконом Богомајке "Часнију од херувима ...", монах је рекао: "А ми овако величамо Мајку Божију:" Достојно је заиста блаженом звати Тебе Богородицу..." , а после додајемо:" Часнију од херувима ... ". Послушник је био у таквом умиљење, да је замолио госта да напише песму. Али у келији није било ни оловке, ни папира. Тада је гост насликао песму на камену, који је био као восак под његовом руком. Гост се представио као Гаврило и постао је невидљив. Монаси су сазнавши за то и угледавши камену плочу почели од тада да певају нову песму. А икона пред којом је тај Архангелски поздрав био испеване је названа "Достојно јест".

"Бајка!" - Рећиће неко. Али онда је бајка и то што се дешава са копијом те иконе у стану Нине Ивановне. Икону су јој поклонили. Обична, икона фотографија. Али домаћица свако јутро налази на њој нове капљице - брилијанте. И то није бајка, већ стварност. Оне су свуда: испод очију Богомајке, на ореолу, испод руке, на свитку, на одежди Богомладенца. А на прсту Мајке Божије капи су се зауставиле и образовале као неку малу шољицу.

У акатист (величању) те иконе се понавља стих: "Радуј се, хришћанима Помоћнице и милосрдна Заступнице грешника". Нина Ивановна, је као и сви ми наравно човек са гресима. Али и велика трудбеници. Њој је допао и тежак удео. Муж јој је био болестан скоро 40 година, може се рећи током целог породичног живота. Има година дана како је умро. У то време је икона "Достојно јест" већ мироточила.

"Мислим да ми се то даје ради укрепљења - и у вери, и у животним невољама, - каже Нина Ивановна. - Душа ми је тако туговала, тако сам се мучила, гледајући мужевљево страдање, бринући се о њему ... Не знам како бих наставила даље да живим после његове смрти. Данас нисам ни тужна нити у унинију. Гледам са усхићењем на светлу икону и захваљујем Господу што ме није оставио, узносим молитве Пресветој Богородици због тога што ме милује и помаже да даље живим... "

Нина Ивановна нема ни крепко здравље. Године носе своје, срце боли, притисак ... "Ако сам раслабљена, узимам икону у руке, молим се, целивам је... - и постаје ми лакше ..."

Одавно се зна за случајеве мироточења и чак и крвоточења икона. То се најчешће дешава у црквама. Мироточење домаће иконе је најређа појава. Али нико не може дати тачан одговор на питање: "Због чега плачу иконе?". Сећам се речи пензенског свештеника Успењске цркве оца Андреја, који је на слично питање одговорио са неком скривеном боли: "Зашто? Плачу због наших грехова. Колико цркава стоје разрушене, светиња порушених... ". И сећам се још сведочења других људи, у чијим кућама иконе одједном почињу да благоухају. И то такав мирис - неовоземаљски! - Се осећа по стану! .. И то благоухање престаје такође изненада онако како је и почело. А то је оно - зашто?

    Можда и не треба да покушавамо да докучимо истину? Верујући људи кажу: "Само Господ зна". Научници који су испитивали миро које истиче са икона (са пријатним мирисом и потпуно без њега), су се већ уверили: оно по свом саставу не садржи ништа овоземаљско. А ми све треба и да прихватимо као стварност.

    "Тајна је ово велика"...

    Татјана Володина