Заволимо Христа! Тада ће из нас - праћено нашом чежњом, топлим осећањем, љубављу - одјекивати име Христово. У ствари, ми ћемо име Његово извикивати тајно, без речи. Нека нас Христос притом ослободи сваког присуства старог човека у нама! Њему се обраћајмо молитвом да нам пре молитве дарује сузе! 

Али, пазимо: Нека не зна левица твоја шта чини десница твоја. Молите се скрушено: Зар сам ја достојан да ми дарујеш такву благодат, Христе мој? Тада се сузе претварају у сузе благодарности. Узбуђен сам; нисам извршио вољу Божију, али иштем милост Његову. Молите се Богу са чежњом и љубављу, спокојно, са благошћу, кротко, без изнуђивања. Док изговарате Исусову молитву: Господе Исусе Христе, помилуј ме, изговарајте је полако, смерно, благо, пратећи речи топлом љубављу према Богу. 

Име Христово изговарајте са духовном сладошћу. Речи изговарајте једну по једну: Господе... Исусе... Христе..., помилуј ме, благо, нежно, са љубављу, ћутке, тајно, мислено, али и са узлетом ка Богу, са чежњом, са топлом љубављу, без напрезања, без усиљавања или неприличног наглашавања, без душевног грча и самоприморавања. Како се изражава мајка кад воли своје дете: Чедо моје!... Кћерчице моја!... Панајотићу мој!... Драганче мој! Она се изражава чежњиво и са милоштом. 

Чежња! То и јесте сва тајна. Овде збори срце: Чедо моје, душо моја! Господе мој, Исусе мој, Христе мој, Исусе мој!... Што ти је у срцу и у уму, то изражаваш и свим срцем својим, свом душом својом (Лк. 10, 27). Понекад је добро да молитву Господе Исусе Христе, помилуј ме изговарате наглас, да је чују и ваша чула, да је чује и ваше ухо. Ми смо, наиме, душа и тело. А душа и тело утичу једно на друго. Када, међутим, дубоко заволиш Христа, радије се одлучујеш за ћутање и за умну молитву. Тада речи престају. Настаје унутрашње ћутање, унутрашње тиховање. Оно претходи доласку божанске благодати, сједињењу са Богом и стапању душе са Божанством, а затим га прати и следи за њим. Када се нађеш у овом стању, речи су непотребне. То је нешто што се доживљава, нешто што се не објашњава. Само онај ко доживљава ово стање разуме шта му се дешава. Осећање љубави те преплављује, сједињује те са Христом. Испуњаваш се љубављу и усхићењем, а тиме показујеш да имаш у себи божанску љубав, савршену љубав. 

Божанска љубав је несебична, једноставна, истинита. Најсавршенији начин молитве јесте молитва ћутке. Молитвено ћутање... Ту се збива обожење. У ћутању, у тишини, у тајни. Ту се врши истинско богослужење или обожавање Бога Истинитога. Да бисте, међутим, ово доживели, треба да досегнете одређену духовну меру. Онда речи уступају место немуштој молитви. Тако се обожујеш, улазиш у тајне Божије. 

Не треба да ми много говоримо. Треба да допустимо благодати Божијој да она говори. Изговарао сам речи: Господе Исусе Христе, помилуј ме, и преда мном су се отварали нови видици. Сузе радоснице, сузе усхићења, текле су ми из очију због љубави и крсне жртве Христове. Чежња! У њој се крије права величина, у ствари - рај. Будући да љубиш Христа, изговараш ових пет речи молитве Њему са чежњом, из срца, а онда - речи се постепено губе. Срце ти је тако пуно да ти је довољно да изговараш само једну реч: Исусе мој!, и ту ти је крај. Остајеш без речи. Љубав се боље изражава без речи. Кад нека душа истински и свецело заволи Господа, она више воли ћутање и умну молитву. Поплава божанске љубави испуњава душу радошћу и усхићењем. ... За Бога Свемогућега осећам да је преда мном. Ширим руке и отварам душу своју како бих се сјединио с Њим, како бих се причестио Божанством.

Старац Порфирије Светогорац
Извор:  saborna-crkva.com