Заволети ближњег, то је наш задатак и циљ за цео живот. Ближњи - то није обавезно рођак или пријатељ, или девојка која ми се допада. Ближњи је, сагласно Јеванђељу, сваки човек коме је потребна моја помоћ. Смањујући број “ближњих” до минимума који му одговара, човек неизбежно поткрада себе. И чак и ако нам је компликовано заједно, но, ми смо потребни једно другом - да бисмо се узајамно подржавали и исправљали, да бисмо гледали једно у друго, као у огледало. 

“Ујединити се са свима могуће је само у признању заједничке кривице, одговорности и бола. И то ће бити радост”, писао је Достојевски. Најдубља веза и блискост људи стиче се путем опраштања једно другом јер је то блискост у Христу, Који опрашта свима нама. Сваки човек, са својим грубостима, има потребу за љубављу. У сваком се налази то што је тешко трпети и прихватити, а то су греси и страсти. Ближњи ми тек тада постају истински блиски када ја надвладам сву своју нетрпељивост према њиховим немоћима. 

“Ко због греха ближњега пролије ватрене сузе, тај ће исцелити самога себе”, писао је Св. Василије Велики. Немогуће је човеку да разуме себе и да се спаси од страсти, не заволевши ближњег. А, смисао хришћанске љубави се и састоји у томе да у односу не тражимо само удобност за себе, већ да се односимо према њему са свом одговорношћу. 

Ближњи живе управо у томе свету који “у злу лежи”. Отићи од њих може се само ради тога да бисмо се помолили за оне који су нам оставили ожиљке на срцу. Спаситељ је говорио: Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове (Мт. 10, 16). Он не само да је тражио од њих да посећују стадо у вучјој земљи, већ их је у вучји брлог послао ненаоружане! Ево како Св. Јован Златоусти објашњава смисао тог благослова: “Ја ћу показати моју крепост нарочито у томе што ће овце надвладати вукове и, налазећи се међу њима и излажући се безбројним мучењима, не само да неће нестати, већ ће и њих саме преобразити”. 

Ми имамо потребу за људима не мање него они за нама. Постоји још и Промисао Божија, која нам шаље оне људе који су најнеопходнији за наше спасење. Ближњи човек обавезно буде непријатељ мојим страстима. Он може приметити и говорити ми о томе о чему се ја сам себи бојим да признам. На жалост, таланат да се критика прима са благодарношћу - ретка је драгоценост. Ја могу колико хоћу називати себе глупаком и грешником, но, нека други да и најмањи знак да се слаже с тим - и увреда је неизбежна! 

Ми волимо да инсистирамо на својој праведности. Но, чак и ако смо заиста праведни, да ли смо свесни тога какву одговорност повлачи за собом победа у полемици? Ево једног једноставног примера. Вероватно је свако од нас, макар једном, имао прилику да се спори са припадником “Јеховиних сведока”. Очигледно, донети до тих људи светлост Православља - није нимало лак задатак. Но, претпоставимо за тренутак да су барикаде у свести сабеседника уклоњене и он вам је поверовао и пошао за вама. Да ли сте ви спремни, избивши његову штаку, подметнути своје раме? Сваки дан се спотицати и устајати заједно са њим на путу ка новом животу; примити га у своје срце и носити га у њему? 

Ближњи вапи не за мојом тренутном помоћи, већ за мојим животом. Но, значи ли то да ће од тога мој живот постати безрадостан и туробан? “Живећи ради других”, писао је Св. Николај Српски, “ми се не одричемо од свог сопственог живота, већ напротив, ширимо његове границе”. Тим путем је ишао Господ да би спасио човечанство. И то је једини пут за достизање среће. У човековом животу онолико је радости колико он показује љубави и бриге према другима. За то не треба обавезно тражити погодан случај. Делатна љубав према ближњему - то је постојани труд и велико самосавлађивање у ситницама.

Денис Таргонски
Извор: saborna-crkva.com