Недавно, моја жена и ја смо упали у једну од оних бесмислених малих препирки које су тако честа, свакодневна појава у браку. Знате о чему говорим: те препирке се никада не баве смислом живота, Божијим постојањем... У већини свађа се углавном ради о оним другим “великим” питањима: да ли даска на wc шољи треба да остане подигнута или спуштена, ко је оставио оне прљаве судове, где треба да стоји сланик... Схватате већ о чему говорим. Из тих ситних свађа ослобађа се оно што је, по мом мишљењу, најсмртоноснији отров у људским односима: злопамћење. 

Узмимо, на пример, нашу недавну свађу. Нешто није било враћено на своје место. Реаговао сам тако што сам одржао мало предавање, које моја жена није добро примила. Разменили смо речи и попео сам се на спрат. Мало касније сам јој се неучтиво извинио. Извињење је примљено, али није узвраћено на исти начин. То је, бар што се мене тиче, био окидач. Понизио сам се да јој покажем како ми је жао због нечега, иако сам сматрао да у ствари нисам крив. Како се само усуђује да ми се не извини? Иако тада ништа нисам рекао, демон је био пуштен на слободу. До краја дана сам се пушио од злопамћења. Осећао сам се депресивно, тешко и све ми је сметало. Живот ми је одједном постао горак и сив - а све то због једне ствари која није била на свом месту! 

То је злопамћење: када свесно потхрањујемо љутњу на своје ближње због тога што су нам стварно или замишљено нешто скривили. Неко није испунио наша очекивања, препречио нам се на путу, нарушио наше планове, није желео да прати наш дневни ред или испоштује наше рокове. А, када их исправимо, те особе још више греше, зато што немају намеру да се исправе и лете по задатом курсу. Они могу, ако су врло предусретљиви, да се подвргну дисциплини неко време, али ипак на крају крајева неће постати оно што бисмо ми желели да постану. Резултат: злопамтимо. Потиштени смо. Анализирамо их бескрајно и бесплодно. Премарамо се и нервирамо. А, због свег тог нервирања и нашег неуспеха да исправимо тобожње грешке код других, постајемо још гневнији, злопамтљивији и озлојеђени. У међувремену, предмет нашег злопамћења наставља да живи. Можда ће заборавити на безначајну свађу или се чак понашати као да се ништа није збило. Као да то није био крај света. 

Говорећи из духовног угла, злопамћење је, у ствари, наша реакција када откријемо да не можемо да контролишемо личност и поступке других људи. Укратко, увидео сам да нисам Бог. Када нам не успева да потчинимо људе око нас да поступају по нашем наређењу или упутству, откривамо да је наша власт над њима ограничена, те испољавамо свој гнев, попут малог, увређеног, побеснелог тиранина. Док овај “унутрашњи Наполеон” шутира и виче - премда може да повреди друге - његова највећа жртва је управо душа у којој обитава, тј. сопствена. Ето зашто се злопамтећи осећамо много горе од особе ка којој је наше злопамћење било усмерено. 

Као што је једном неко рекао: “Злопамћење је отров који ми испијамо, у нади да ће неко други умрети”. И поред ситних и замишљених повода за жаљење, постоје и они стварни - када се људи према нама понашају на начин који превршује меру, када нас вређају, па чак и злостављају. Када такви поступци откривају да нисмо свемоћни као Бог, ми смо ти који одлучујемо како ћемо реаговати, да ли ћемо дозволити да унутарњи излив гнева тако духовно и емотивно опустоши наше срце и ум. 
Свако живо биће страда. Наше људске моћи су ограничене. Међутим, и онда када морамо да страдамо, ипак имамо право да бирамо да ли ћемо злопамтити због тога и узалудно махати песницом као човек који би да буде Бог, не прихватајући своју људску природу. 

Ако је злопамћење духовна болест, укорењена у нашим безуспешним божанским амбицијама, тада и лек мора бити духовне природе. Не говорим само о томе да је потребно повећано духовно делање: молитва, читање Св. Писма, доласци на богослужења - што је, свакако, добро и корисно. Говорим о конкретном делу. Када други учине нешто што разоткрива нашу људску немоћ, морамо да се суочимо са тим откривењем, не бежећи од њега кроз маштање, анализирање, забаву, трошење новца. Затим, морамо да предамо своју борбу Сили Која је већа од нас самих: не неком апстрактном Богу, већ Богу који пројављује Своју вољу преко објективних људи који нас воле и не боје се да нам кажу истину о нама самима. Само тада ће чир на нашем гордељивом егу моћи да пукне и да се исцеди, а истинско исцељење да започне. Коначни резултат овог исцељења је сасвим супротан зломапћењу: прихватање (других људи, животних околности...). Могу бити срећан само ако прихватим живот онакав какав јесте. Треба да се усредсредим не на то шта треба променити у свету, колико на то шта треба да променим у себи и у свом ставу. 

О. Ричард Рене, православна црква Светог Ајдана, САД
Извор: saborna-crkva.com