Света царица Милица SPOMEN SVETE MATERE NASE EVGENIJE - EFROSINIJE, Srpske carice Milice Poreklom bese ova sveta carica Srpska, u monastvu nazvana Evgenija i Efrosinija, od svete loze Nemanjica. "Bese roda svetla i slavna i narocita, od carskog nekog korena, plemena Svetog Simeona Nemanje, prvoga gospodina Srbima".Bese cerka cuvenog vojvode toplickog i polimskog Vratka, poznatog u Srpskom narodu pod imenom Jug-Bogdan. On bese poreklom od Vukana, najstarijeg sina Svetog Nemanje. Vojvoda Vratko bese ne mali velikas na dvoru Srpskog cara Dusana Silnog (1331-1355 g.), i zato njegova kci Milica, koja bi rođena oko 1335 godine, stece u detinjstvu svome najbolje hriscansko i carsko vaspitanje. Po prirodi sama bese blagorodna, cestita i mudra, a u poboznosti prednjacase u rodu svome. Kao careva rođaka, ona cesto bivase na carskom dvoru Dusanovom, i kada odraste sam je car udade za jednog od svojih vitezova, za vojvodu Lazara Hrebeljanovica, koji kasnije postade knez i vladalac Srpski (1371-1389 g.). Sa Lazarom se Milica bese najpre srela u krajevima svoga oca, tamo gde kasnije ona podize svoju divnu zaduzbinu manastir Ljubostinju ("Ljubvestan"). Od tada se njih dvoje iskreno zavolese i zatim cesni brak sklopise. U svom cesnom i Bogom zaista blagoslovenom braku njih dvoje jedno drugo potsticahu u vrlinama i poboznosti, jer i Lazar ne bese manje od nje pobozna i bogoljubiva duha, zbog cega i bi udostojen od Boga svetosti i mucenickog podviga i venca. Ziveci tako cesno i bogougodno oni u braku dobise od Boga najpre pet kceri: Maru, Draganu, Jelenu, Teodoru i Oliveru, a zatim i tri sina: Stefana, Vuka i Dobrovoja (koji po rođenju ubrzo umre). Pobozna Milica veoma usrdno hriscanski vaspita svu svoju decu, pa uz obrazovanje u poboznosti ona ih nauci i korisnim svetskim naukama i potrebnim poslovima, kao sto i prilicase knezevskoj i carskoj porodici. U vaspitanju sinova i kceri Milici pomagase i jedna pobozna monahinja po imenu Efimija, Milicina rođaka po telu, inace bivsa srpska despotica Jelena, supruga despota Jovana Ugljese. Kad Lazar i Milica postadose svesrpski gospodari (posle smrti cara Urosa Nejakog, 1371 godine) i boravljahu u svojoj prestonici Krusevcu, monahinja Efimija nađe skloniste i utociste na njihovom dvoru, i tu bese "druga majka" i ucitelj Milicinim kcerima i sinovima. Ali cestita majka im i kneginja Milica, "svakim vrlinama ukrasena, blagorazumna, muzeumna, milostiva, stedra, tiha i svakom dobrom naravi ispunjena", bi za svagda najbolji zivi primer svojoj deci, osobito kcerima, pravog hriscanskog vaspitanja i obrazovanja i svakog bogougodnog vrlinovanja. Kako je ona odgajila i vaspitala svoju decu vidi se iz toga sto su sva ona, iako u vremenima teskim i opasnim, ocuvala do kraja veru svoju i obraz, i sta vise, jedno od njih - sin joj Stefan, despot Srpski, bi od Boga proslavljen kao veliki pravednik i svetitelj. Sa svog knezevskog dvora u Krusevcu Milica i Lazar poudavase svoje cetiri starije kceri za susedne srpske i hriscanske vladare i velikase. Najstariju svoju kcer Maru udadose za srpskog velmozu na Kosovu Vuka Brankovica; drugu kcer Draganu udadose na bugarski dvor, za Aleksandra, sina cara Sismana; trecu Jelenu dadose za zetskog vladara Đurđa II Stracimirovica - Balsica, a cetvrtu Teodoru za macvanskog i ugarskog bana Nikolu Garovica. Kakva je pak bila sudbina najmlađe Milicine kceri Olivere, videcemo malo kasnije. Sa svojim blagocestivim muzem i knezom, Svetim Lazarom, Milica bogougodno i covekoljubivo upravljase Srpskom zemljom sve do velike i strasne Kosovske pogibije 1389 godine. Do tog vremena oni u svojoj zemlji podigose mnoge svete zaduzbine: crkve, manastire, skole, bolnice, stranoprijemnice i sirotinjske domove, o cemu se moze vise videti u Zitiju Sv. Lazara (pod 15 junom). Jer to bese jos uvek doba u kom Bog ne bese jos predao Srpski rod u Tursko ropstvo. A onda odjednom dođe tuzno i strasno Kosovo i mucenicka pogibija Sv. kneza Lazara i najboljih junaka Srpskog naroda. Posle Kosovske bitke, koja bi na Vidovdan 15 juna 1389 godine, blagocestiva kneginja Milica, sa sinovima svojim Stefanom i Vukom i sa svjatjejsim patrijarhom Srpskim Jefremom, klirom i narodom, prenese uskoro (februara 1391 g.) svete mosti Sv. velikomucenika Lazara u njihovu zaduzbinu Ravanicu kod Cuprije, iz hrama Sv. Vaznesenja iz Pristine gde one behu pogrebene odmah posle Kosovske bitke (dok tela ostalih kosovskih mucenika bise pogrebena u crkvi sela Babin Most i po ostalim srpskim hramovima i svetinjama). A tada, udova kneginja Milica ostade da sa bezbroj drugih srpskih udovica oplakuje porobljenje svoga hriscanskog naroda pod jaram inoveraca Turaka. Posle Kosova ona bese kao neka srpska Pramati Rahilja koja plakase nad onom pobijenom i ovom porobljenom srpskom decom svojom. "Jer tada, veli Konstantin Filosof, ne bese mesta u celoj zemlji Srpskoj gde se nije cuo tuzni glas ridanja, i vapaj koji se ne moze ni sa cim uporediti. Vapaj bese toliki da se njim vazduh ispuni, tako da je u svim ovim predelima Rahila plakala i nije htela da se utesi zbog pobijene dece svoje." U svetu kneginju Milicu bile su tada uperene oci sveg preostalog Srpskog naroda, svih udovica i sve nejaci, jer je iza Kosova ona ostala kao vladar porobljene zemlje. Njen najstariji sin Stefan bese jos dete od dvanaest godina, te ne mogase jos upravljati zemljom. No bogoljubiva i narodoljubiva Milica se tada prenu iz svoje i sveopste tuge i "uze na se revnost musku", te poce hrabro i mudro vladati svojim narodom. U stvarima ovoga sveta, "u kojima se je tesko snaci", ona bese pametna i energicna, a iznad svega bese pobozna i Bogu predana, tako da u vreme svoje vladavine mnogo olaksa tesku sudbinu Srpskog naroda, i to bas u vreme kada je teski zavojevacki mac osionih Turaka sve jace i jace ugrozavao i pritiskivao Srpsku zemlju. Ona je majcinski zbrinjavala sirocad i udovice, tesila ucveljene, hranila gladne, odevala nage. No prva briga njena bese da od novog turskog sultana Bajazita (1389-1402 g.) dobije obecanje da hriscanska vera i Crkva Bozja u njenom narodu nece biti od Turaka gonjena i unistavana. Time je ona htela da spase makar dusu narodnu, ako je telo narodno bilo porazeno i porobljeno. Kada je to obecanje od Bajazita dobila, ali pod bolnim za nju uslovom da mu svoju najmlađu kcer Oliveru da za zenu, sveta Milica je tada krenula i mnoge hramove obnovila, i mnoge nove crkve i manastire podigla, da bi se na kraju i sama zamonasila i u monaskom zivotu Bogu posvetila. O tome kako se sveta kneginja prenula i s pomocu Bozjom hrabro drzala u onom teskom pokosovskom vremenu, ovako govori njen savremenik patrijarh Srpski Danilo III: "Ali ne treba, o vozljubljeni, da ovo prođemo cuteci, i da ne spomenemo ono sto se dogodilo posle malo godina (od Kosova), da ne bismo precutavsi uvredili muzastveno stradanje i velikodusno trpljenje onih koji se pokazase krepki duhom u podvizima iskusenja dosavsih na nas, iskusenja jakih i tesko podnosljivih, koja dođose na zemlju Srpsku. Jer odasvud se neprijatelji podigose i silno navalise. Ne samo ismailcani, nego i Ugarske zemlje, i mnoga gospoda sa brojnim silama podigose se da zemlju nasu opustose, potpuno zarobe i razore. I moglo se videti kako jedne odvode u ropstvo, druge nepostedno muce, trece macevima seku, te se tako mnostvo krvi prolivase. I bese svuda tuga, beda, plac i ridanje neutesno. A videvsi ovo blagocestiva kneginja, sa sinom svojim Stefanom, da je i ona i Srpska zemlja u beznadeznom udovistvu, i da ih odasvud neprijatelj napada i razgrabljuje, i da nema nikoga da ih u bedi i tuzi koje su naisle pomogne i utesi, ona tada odbaci zensku nemoc i uze na se revnost musku. I sta ucini? Svu sebe u misao sabravsi, iz dubine srca neutesnim uzdasima sa bolom duse sebe pred Bogom prostire, i Njega jedinog na pomoc priziva i Njegovu Presvetu Mater. Tada Gospod, Zastupnik sirotih i Utesitelj ozaloscenih, videvsi dovoljno iskusenja i kazne, ne ustrpi da i dalje ostavi hristoimenite ljude Svoje na porugu neprijateljima, nego izvoli dati i olaksanje". Slicno kazuje o Svetoj kneginji i drugi savremenik, Konstantin Filosof: "A dostoslavna i veoma mudra Milica, koja prevazilazase mnoge izabrane matere, ostavsi sama, bese, kao sto veli Solomon, muzastvena zena i imađase sve vrline. To o njoj znaju svi oko nje, koji su pocrpli milostinje iz njezine ruke i jos mnoga druga dobra. Ona, primivsi na sebe tako veliku vlast, znala je i svetske stvari, u kojima je tesko snaci se. Po lepoti i dobroti svojoj ona ne bese samo zena, nego i Odisej mudri u mnogim savetima. Ko ce izreci sva njena dela? Ko ce izbrojati sve bozanstvene i svete ukrase i darove njene crkvama i manastirima? Ko se nece zadiviti gledajuci njen pobozni odnos prema monasima, koji su okrenuti jedinome Bogu? Ona zaista delima svojim prevazilazase zapovesti, i iđase napred na sve veca i veca dela". Ne dugo posle Kosovske bitke Milici stize u Krusevac poslanstvo od sultana Bajazita koje je od nje trazilo da Srpsku zemlju kao vazalnu potcini Bajazitu, i uz to jos da najmlađa kci njena Olivera bude data na dvor sultanov njemu za zenu. Da bi svoj narod zastitila od daljeg stradanja Milica je morala preci preko svog licnog roditeljskog bola i pristati na ovo ponizenje, i posle duzeg vecanja sa svjatjejsim patrijarhom Srpskim Olivera je data inovernom Bajazitu "za izbavljenje svoga otacastva, kao po Bogu posrednica, poput one drevne Jestire". Pri tome, majka hriscanka postavljala je samo jedan uslov: da joj kci Olivera niposto ne promeni svoju hriscansku veru, te da tako porobljavajuci telo svoje ne porobi i dusu, i time je izgubi. Vaspitana dobro od svoje blagocestive majke, Olivera s pomocu Bozjom pođe na Bajazitov dvor, i ocuva tamo nepovređenom svoju hriscansku veru, a rodu svome Srpskome bi od velike pomoci i koristi. Jer mnogo puta umoljavase svirepog Bajazita za narod svoj i bracu svoju. A kada zatim pogibe Bajazit, njen brat Stefan izbavi je od ropstva inovernog i dovede u zemlju otacastva svoga jos za zivota majke im Svete Milice. A i Milicina druga kci Dragana, koja bese udata za bugarskog carevica Aleksandra, takođe ostade cvrsta i nepokolebljiva u svojoj hriscanskoj veri kada njen nesrecni muz, u zelji da spase od Turaka svoga oca cara Sismana, primi islamsku veru (1393 godine) i postade turski pasa. Takvo vaspitanje hriscansko behu dobile Milicine kceri od svoje majke. Sveta se kneginja Milica, kao sto je vec receno, starala da hriscansku veru i Crkvu svoga naroda zastiti od turskih progona i zlostavljanja, i za to se posebno zauzimala pred sultanom Bajazitom. Posto je odmah posle Kosovske bitke umro Sv. patrijarh Spiridon, njega je najpre zamenjivao jedno vreme Sv. patrijarh Jefrem, dok nije Sveta Milica uskoro sazvala sabor u Zici na kome je za Srpskog patrijarha izabran Danilo III (1392-98 godine), koji se do tada podvizavao u manastiru Drenci kod Aleksandrovca krusevackog. Zajedno pak sa njim i sa svojim sinom Stefanom, Sveta Milica obdari svojom darovnom poveljom (1392 g.) svetu lavru Hilandar na Atonu, poklonivsi mu jednu crkvu i nekoliko sela na reci Ibru, a nesto kasnije (1395 g.) dade bogate darove i ruskom manastiru Svetog Pantelejmona takođe na Svetoj Gori. Isto tako, ova blagocestiva kneginja sa svojim sinom pomoze duhovniku Sisoju Sinaitu da podigne manastir zvani Sisojevac kod Ravanice. I uopste, ona mnoge hramove Bozje obnovi i nove crkve i manastire podize. Najznamenitija pak zaduzbina njena jeste sveti manastir Ljubostinja, koji ona podize posle Kosovskog boja i u koji se uskoro zatim povuce i zamonasi, zajedno sa mnogim Srpkinjama udovicama izginulih kosovekih junaka. Ljubostinja bi podignuta u podkrilju gore Prozraka, nedaleko od Trstenika. Glavni graditelj crkve bese poznati "Rade Neimar" (Rade Borovic), koji po savetu Svete Milice iskiti Ljubostinju kao neki divan devojacki i materinski vez. Glavni hram bi posvecen Uspenju Presvete Bogomatere, i uskoro (oko 14025 g.) zivopisan vestom rukom jeromonaha Makarija, zografa srpskog iz okoline Prilepa. No pre no sto se zamonasi i povuce u manastir, sveta kneginja Srpska sazva drzavni sabor (1393 g.), na kome pred svima predade vlast svome sinu Stefanu Visokom, kao sto veli o tome patrijarh Danilo III: "Dostohvalnom Stefanu, dostigavsem u uzrast muza savrsenog, po izvoljenju Bozjem svise roditeljka urucuje ekiptar, a sveosveceni patrijarh sve to molitvom i polaganjem ruku blagosilja". Na svom pak monasenju, koje bi uskoro zatim, Milica uze monasko ime Evgenija i povuce se najpre u manastir Zupanjevac blizu prestonice Krusevca (prema Jagodini), dok ne bi gotovo zidanje Ljubostinje. Sa njom tada bese i njena rođaka po telu monahinja Efimija, koju spomenusmo na pocetku kao bivsu suprugu despota Jovana Ugljese. U to vreme bi od Turaka razoreno i unisteno bugarsko carstvo u Trnovu (1393 godine). Otuda dođe u Srbiju monah Grigorije Camblak, koji od kneza Stefana i majke mu Milice - Evgenije bi postavljen za igumana manastira Decana, koji tek sto behu ovo dvoje blagocestivih obnovili. Naime, ismailcanski pljackasi, a i neki vojnici Vuka Brankovica, koji vladase na Kosovu, behu opljackali i opustosili manastir Visoke Decane u Metohiji. Dosavsi u te krajeve (1397 g.) i videvsi nevolje decanskih monaha u opljackanom manastiru, Sveta Evgenija, koja ponekad izlazase iz svog manastira da pomogne svome sinu, odmah sa Stefanom obnovi Decane i postade takoreci "drugi ktitor" njihov. U carskoj hrisovulji (povelji), koja tom prilikom bi izdana Decanima, ona napisa najpre ovo: "Dosavsi u ovaj manastir, u obitelj svetog kralja Stefana Urosa III, i ugledavsi krasno mesto i prikladno za monasko prebivanje, videh uistinu tuzan prizor: toliki trud i usrdnost svetog ktitora od zlocestivih naroda ismailcanskih bese popaljen i gotovo opusteo!" Zatim dalje govori o obnovi manastira i svojim prilozima istome, pa na kraju dodaje ovakvu smernu molitvu Spasitelju Hristu, Kome je posvecen glavni decanski hram: "Umilostivi se na grehe moje, ukrepi decu moju u blagovernosti i blagodenetviju, da u blagocescu posluze Tebi, Bogu svome, kao gospodin i roditelj njihov svetopocivsi knez Lazar". Ova topla molitva prepodobne majke Evgenije pokazuje kakvu je dubinu smirenja ona imala i kako se toplo Bogu molila. Njenim svetim molitvama ona je ograđivala i stitila i decu svoju i sav Srpski narod. To nam potvrcuje i sledeci događaj iz njenog zivota. Neki obesni velikasi srpski behu oklevetali sina joj Stefana, vladara Srbije, kod sultana Bajazita, i Bajazit trazase da mu Stefan licno dođe na dvor da se opravda. Bojeci se za zivot sina svog, cedoljubiva mati se resi da kao monahinja pođe najpre ona sama na dvor sultanov u grad Ser, i da pokusa da pred sultanom razveje klevete protiv sina i time zastiti i njega i svoj narod od Bajazitove kazne i nasilja. Pritom resi da sa sobom uzme i umnu monahinju Efimiju, da joj bude kao pomoc i podrska na putu. Svu svoju pak nadu ona odmah polozi na Presvetu Bogomater, Koja joj u tome zaista i pomoze. O tome ovako kazuje mudri zivotopisac Konstantin Filooof: "A pođe zbog ovoga caru Bajazitu sama ova blagoverna gospođa (Evgenija) i imađase sa sobom i srodnicu svoju, bivsu suprugu despota Ugljese a kcer cesara (Efimiju). A ova je bila u mnogim znanjima i stvarima veoma mudra, koju uze kao neku potporu i pomoc, a narocito u ovakvoj stvari. Kada su bile prizvane k caru, i posto se prepodobna Evgenija bese uplasila kada je trebalo ugledati Bajazita, Efimija joj rece: Odbaci sada svaki strah kada su nas vec udostojili da ga vidimo. I one tu tada sve sto bese potrebno razumno svrsise pomocju Bogomatere, na Koju i polozise nadu svoju". Svrsivsi blagopolucno svoje posredovanje za sina pred sultanom, sveta kneginja-monahinja obrati se sa jednom molbom Bajazitu. Ne iskase od njega zlata ni srebra, ni svetske slave ni imanja, nego ga smerno zamoli da joj dozvoli da uzme sa sobom iz Vidina svete mosti prepodobne Petke-Paraskeve, za koje je, veli, spremna da da i sve svoje imanje. Na takvu njenu molbu sultan se samo nasmeja, i rece: "Zasto ne istes nesto dragocenije, nego samo te suve, nepokretne kosti?" No na njenu ponovljenu i usrdnu molbu on joj ipak dozvoli da uzme spomenute svete mosti i da ih ponese sa sobom u Srpsku zemlju. Sva radosna i Bogu blagodarna prepodobna Evgenija uze mosti Svete Petke i iz Vidina prenese ih u Srpsku zemlju na veliku pomoc i zastitu i pokroviteljstvo svome narodu. Mosti Svete Petke pocivahu najpre u manastiru Zupanjevcu, zatim u Ljubostinji i, kada potom bi obnovljen Beograd, one bise prenete tamo i polozene u Veliku crkvu (Mitropoliju). Kasnije, oko 1417 godine, bi podignuta i posebna crkva Svete Petke u Beogradu, gde od tada pocivahu njene svete mosti dok ne bise odnete u Carigrad 1521 godine.[39] Prilikom posete Bajazitu u Seru, prepodobna Evgenija i Efimija ponese sa sobom na dar manastiru Hilandaru veliku oltarsku zavesu, na kojoj Efimija bese izvezla likove Hrista Spasitelja, kao Velikog Arhijereja, i oko Njega Sv. Vasilija Velikog i Sv. Jovana Zlatousta. Na dnu pak zavese ona bese nzvezla ovu divnu i smirenu molitvu: "Od necistih usana, od mrskoga srca, od prljavog jezika, od duse oskvrnjene primi moljenje moje, o Hriste moj! i ne odgurni mene sluskinju Tvoju, niti me jaroscu Tvojom izoblici u casu ishoda mojega, niti me gnevom Tvojim kazni u dan dolaska Tvoga. Jer sam pre suda Tvoga, Gospode, osuđena savescu svojom, i nema u meni nikakve nade spasenja moga, ako milosrđe Tvoje ne pobedi mnostvo bezakonja mojih. Zato molim, nezlobivi Gospode, ne odbaci ni ovaj mali prinos koji prinosim svetom hramu Preciste Tvoje Matere i nadezde moje, Bogorodice Hilandarske. Jer uzeh na se veru one udovice sto Ti prinese dve lepte, Gospode. Tako Ti i ja ovo prinesoh, o Vladicice! nedostojna sluskinja Tvoja, monahinja Efimija, kci gospodina mi cesara Vojihne koji ovde pociva, nekadasnja despotica. I prilozi se ova zavesa hramu Preciste Bogorodice Hilandarske u godini 1399 indiktiona 8. I ko je bude odneo iz hrama Presvete Bogorodice Hilandarske, neka bude odlucen od Jednosusne i Nerazdeljive Trojice, i neka mu je suparnica Precista Bogomati Hilandarska u dan strasnoga ispitanija. Amin". Posle ovoga, prepodobna Evgenija zivljase i podvizavase se u svom manastiru Ljubostinji, gde kao mudra igumanija rukovođase mnoge sestre monahinje ka spasenju i carstvu nebeskom. No ona ne zaboravljase ni tada brigu o zemlji i narodu sina svoga Stefana, nego u njegovom otsustvu iz zemlje (prilikom ucesca u Angorskoj bitci 1402 godine) ona ponovo upravljase narodom svojim, mudro ga rukovodeci ka carstvu nebeskom. Kada pak njen mlađi sin Vuk bese ustao na brata svoga Stefana i pribegao Turcima, brizna majka posla je tada kao posrednica i mirotvorka za sinom Vukom sve do u turski logor u Ser, gde ga je najzad stigla i uspela da odvrati od izdajstva i da ga izmiri sa bratom svojim despotom. Isto tako, ona izmiri i decu najstarije kceri svoje Mare Brankovic, Đurđa i Lazara, sa ujakom im despotom Stefanom, i sve dok ona bese ziva oni zivljahu u miru i ljubavi. Takva posrednica i mirotvorka bese ona rodu svome i pred Bogom i pred ljudima. A kada dođe vreme preseljenja njenog iz ovoga sveta u nebeski, prepodobna Evgenija zamoli da bude zamonasena u veliki anđelski obraz, kojom prilikom dobi ime Efrosinija. Po primanju velike shime ona se odade najstrozijim podvizima, koje i upraznjavajuci mirno se preseli ka Gospodu 11 novembra 1405 godine. Pogrebena bi u njenom manastiru Ljubostinji, gde zatim mnogobrojnim cudesima nad bolesnicima koji dolaze na njen mirotocivi grob bi od Boga proslavljena. Molitvama prepodobne matere nase Evgenije-Efrosinije neka Gospod pomiluje i nas gresne, i sve srpske majke i monahinje. Amin.